Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

БЕВЕЊА Миодраг
(1939, Улцињ - 2016, Београд)

Студирао у Београду (дипл. 1962). Запослен у општини Улцињ (1962 - 64), пројектним бироима у Немачкој (1966 - 72), Комбинату монтажне градње “Трудбеник” у Београду (1972 - 76), Пројектном бироу “Драгиша Брашован” (1976 - 2001, када одлази у пензију).

Као и Глигорије Вукчевић (1888–1968), рођен у Црној Гори, из ње је одлазио и долазио, али никад није одсутвовао, поготову као градитељ. Није отишао у Немаћку и Београд да би га мање било у родном крају у којем, као ни Глигорије, није оставио раскривену и непосећену кућу. Једнако су градили и тамо и овамо, а најбоља дела су у Црној Гори извели.

Најзначајнији Бевењин рад је Хотел “Галеб”, Улцињ (1980–82), који потпуно илуструје његова полазишта и остварене циљеве у архитектури. Пројектује изграђеним осећајем за боју амбијента, посебно за конфигурацију терена, који је овде наглашен присуством мора. На све то надовезују се добре примене материјала, уз усаглашено обликовање и задовољавање функције објекта. Постављањем зграде да је дужином управна на обалу, остварен је двоструки циљ: да собе са обе стране ходника имају једнак и добар поглед на море, и да објекат није запрека другим зградама у пријатнијој визури, да се изградњом не остане без мора. На овом објекту су у спрези вода, камен и стакло – снага и нежност – утисак high tech кад га није било. Овде, као и на неколико његових објеката изведених у Москви, рашчлањени су садржаји у осмишљеној композицији, без журбе да се овлаш пређе преко глобалних поставки. Ту се, чистотом и перфекцијом, осећа детаљ и где не постоји. Бевења припада генерацији, којој је остао доследан, генерацији архитеката која од почетка до краја остаје у простору, којој је детаљ уклопљен потпис на дело – крај битисања у тродимензионалном, уместо, како се данас често чини, да је он и почетак и крај ружне приче, где аутори од читаве зграде само фасадну раван примећују.

Архитекти се школују, а и професионални кодекс их обавезује, да су градитељи, да се на њихова дела бележе. Али, ово је случај (којих је данас много) где се на дело не бележи само аутор Бевења, него и, на жалост, архитекта - рушитељ. Сада шездесетдеветогодишњи Миодраг Бевења, био је непријатно изненађен кад је доласком у родни крај, у Улцињ, на путу до куће, проласком поред свог дела Хотела “Галеб”, видео да је потпуно оскрнављен, као да су га глодари напали, глодари који су му очи извадили да ни свог ствараоца поред не види. Осетио се као алуминијумски штап на који се слепац – његово друго ја – ослонило да га сачува.

Писање о архитектури дотиче како грађење тако и рушење, поготову рушење у човеку – у аутору, које је управо осетио Бевења. Осетио као давне 1979, кад је након земљотреса дошао да помогне свом граду, којем се одужио овим Хотелом, што је брзо постао његов симбол. А симболи града никад не би требало да нестају, већ да се уз њих граде други, да се нижу у причи која чини најлепшу историју града, да свако време има своју реч. Јер култура је прилика да се живот учини трајним: да се народ не потроши одоздо у корену...

И у прашуми све живо што је покретно обележава пут којим иде (мирисом, загризом стабла и другим) да се може по нечему вратити уназад. Свилен гајтан овом наслеђу црногорске културе донесен је из Сарајева, и не само културе него и амбијенталних вредности, јер се пројектом сарајевског архитекте предвиђа и уништавање обале до мора, која је изузетне конфигурације. А све то, иако је Црна Гора потписник међународног уговора да ништа не гради на 100 метара од обале.



А. Маркуш

 

Дела: Стамбена зграда, Ул. 26 новембра, Улцињ (1963); Стамбена зграда на Тополици, Бар (1988); четири стамбене зграде, Миријево, Београд (1990); Санаторијумски комплекс “Бело језеро” (“Озеро белое”) у Москви (1991–2003); Самачки хотел (1992–93), Тржни центар (1993–94).

Остала лит.: Андрија Маркуш, Увезени свилени гајтан, Архитектура, бр 121, Београд 2008.