Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ЛИ^ИНА Светислав

(1931, Загреб)

Студирао у Београду (дипл. 1956). Запослен

у Урбанисти~ком заводу града Београда

(1956-58) и као наставник на Архитектонском

факултету (1958 до пензионисаwа).

"Постепене и лагане промене" нису

само основа градитеqске филозофије

Светислава Ли~ине, ве} и основа wеговог

укупног `ивотног става. Корени

оваквог става оп{тије су природе и

они происти~у колико из особина ли~-

ног карактера, толико и из околности у

којима се ~итава генерација развијала.

Ро|ена десетак година иза својих славних

претходника, генерација Ли~ине, Вулови}

а, ^анка није имала потребе, а ни

прилике, да после победни~ких војних

операција накнадно “осваја” интелектуални

Београд, деле}и га на “на{“ и “wихов”,

на “напредан” и “реакционаран”,

нити је икад поми{qала да треба заузети

командне позиције у дру{тву и

онда их др`ати до`ивотно.

Генерација, ~ији је први представник по

многим особинама Светислав Ли~ина,

своје уме}е `ивqеwа није заснивала

на борбеној надмо}ености, ве} на квалитетној

присутности. Она је у {ироком

луку надлетала ратне и поратне

фрустрације, ~етрдесет осму, осниваwе

архитектонских бироа, борбу за

наставни~ка зваwа. Када се крајем педесетих

година на{ла на отвореној сцени,

у једном ве} увелико утвр|еном

систему вредности, ова генерација је

схватила да се у сенци мо`е опстати

једино уз помо} бескрајног стрпqеwа.

Један безна~ајни инцидент, каквих је у

архитектури безброј, та~но илуструје карактерне

особине Светислава Ли~ине.

Инцидент се појавио када је нехоти~но,

о~ито немарно, на страницама уско специјализованог

~асописа “Урбанизам Београда”,

Гробqе стреqаних родоqуба

приписано искqу~иво Богдану Богданови}

у, а одмах затим, верују}и да Богданови}

ева рука мора бити присутна

увек када је ре~ о спомен - комплекси-

ма, Гробqе заслу`них гра|ана Београда

атрибуирано Богданови}у и Ли-

~ини.

Лако се мо`е замислити како би се у

оваквој прилици пона{али представници

старије генерације, Михајло Митрови},

Алексеј Брки} или Богдан Богданови}.

Wихови текстови, у којима побијају

погре{не наводе, одисали би романти~

ним узбу|еwима, интелектуалним

цинизмом или нон{алантним подсмехом.

Или - уоп{те не би одговарали,

исказују}и супериорност ли~ности

на коју мали инциденти уоп{те не могу

утицати.

Светислав Ли~ина, у тексту у коме побија

ове наводе, износи искqу~иво ~иwенице,

хладно, као ли~но незаинтересовани

сведок. Он никога не напада,

никога не опту`ује, он није искористио

исправку да би нагласио своју надре-

|еност у моралном, стру~ном или уоп{-

те интелектуалном погледу.

Трпеqивост је Светислав Ли~ина носио

у себи ве} и из природног, породи~-

ног окру`еwа. У неколико претходних

генерација ли~ански генетски кодови

по му{кој линији ме{али су се са нема~

ким и ~е{ким по `енској линији. Ве}

је отац Светислава Ли~ине био ро|ен у

национално ме{овитом браку: wегова

мајка звала се Ана Вахл и била је родом

из Петроварадина. По занимаwу

правник, отац се селио са породицом

из града у град. Најду`е се задр`ао у

Сарајеву где је руководио изградwом

пруге према Пло~ама. Као генерални

директор `елезница, пред Други светски

рат, преселио се у Београд и био

именован за помо}ника Министра саобра}

аја.

Мајка Светислава Ли~ине, Марија Требицки,

била је пореклом ^ехиwа. Wени

родитеqи доселили су се из Судета у

Херцеговину и купили имаwе на Илиyи,

код Сарајева. Била је образована у потпуном

гра|анском духу. Завр{ила је

“{колу за госпо|ице” у Бе~у, играла тенис,

свирала на клавиру, говорила неколико

страних језика. Музи~ки таленат,

који је Светислава Ли~ину у годинама

када се бира `ивотно занимаwе

наводио музицираwу а не архитектури,

поти~е, несумwиво, са мај~ине стране.

Кона~ном опредеqеwу за архитектуру

индиректно је допринео спорт. Веслао

је у осмерцу који је освојио {ампионат

Југославије, а таква активност уни{тава

руку пијанисте. Опредеqеwу за архитектуру

допринео је и отац, својим ликовним

талентом, својом ликовном културом.

Изме|у музике и сликарства, Светислав

Ли~ина се определио за “окамеwену

музику у простору”.

"Окамеwене музике" било је мало на

техницисти~ки и рационалисти~ки усмереном

Архитектонском факултету средином

педесетих година 20. века. Било

је знатно ви{е пројектоваwа утилитарних

гра|евина, једноставне основе

и једноставних куби~них волумена, без

икакве декорације. Као и многи други, и

Ли~ина је у Милану Злокови}у видео

пример модерног градитеqа ~ијим се

градитеqским идејама морало веровати,

а у Димитрију М. Леку пример старинског

градитеqа који је пленио својом

господском смирено{}у. Интимну

наклоност Ли~ина је, ме|утим, за разлику

од многих, поклонио Мати Бајлону,

ме|уратном сарајевском функционалисти

и послератном привр`енику

“сирома{не архитектуре” соцреалисти-

~ких норматива.

Рационалност у креираwу основе, ~иста

линија и јасно одре|ени односи у на-

~ину компоноваwа фасаде, неке од основних

карактеристика дела Светислава

Ли~ине, проистекли су јо{ из тих

раних студентских искустава, када је

помагао Бајлону у конкурсном пројекту

за реконструкцију Савске падине, или

када је са Бајлоном припремао стандардне

моделе малих ку}а за потребе

београдског Економског бироа.

Када се крајем педесетих година, на

препоруку Уро{а Мартинови}а, запослио

у Урбанисти~ком заводу Београда,

Светислав Ли~ина је ве} био стекао

~врсто увереwе да рационалност, као

основа градитеqског метода, има својих

вредности. Једино {то му је недостајало,

била је ли~ност која }е му отворити

врата уметни~ког врта, води~ у

светове неспутане ма{те. Та неопходна

ли~ност био је Богдан Богданови}.

У својим се}аwима Ли~ина не крије да

је Богданови} одиграо пресудну улогу у

wеговој даqој каријери. Био је први

који је младом архитекти поклонио пуно

повереwе, увео га у круг “посве}ених”

аутора, али и далеко ви{е, увео га у

свет духовне архитектуре, у гра|еwе у

коме је симбол једина функција облика.

Са Богданови}ем се Ли~ина сусрео у

тек основаној “Групи за мали урбанизам”.

Тада је, после паузе ду`е од пола

деценије, после Споменика јеврејским

`ртвама, Богданови}у пру`ена прилика

да на београдском Новом гробqу

сагради спомен комплекс `ртвама фа-

{исти~ког терора. Задатак је захтевао

{иру урбанисти~ку поставку, ве}и степен

познаваwа технике гра|еwа, знатно

ви{е класи~не техни~ке документације,

па се Богданови} за помо} обратио

свом младом сараднику, Светиславу

Ли~ини.

Основни концепт на коме је засновано

Гробqе стреqаних родоqуба Београда

јесте поствариваwе имагинарног

града мртвих. Преломqена капија, перфориран

зид као хоризонт, као крај града

мртвих, светили{те, сви ови надреални

мотиви појавqују се, пре и касније,

у свим Богданови}евим делима.

Ли~ина је, према сопственом сведо~еwу,

израдио укупни урбанисти~ки пројекат

комплекса и замислио ону веома

стварну макету Теразија са стубовима

о које су родоqуби били обе{ени.

После овог првог - и јединог - заједни~

ки потписаног дела, Ли~ина је помогао

Богданови}у у креираwу комплекса

у Сремској Митровици, а Богданови}

му је галантно препустио ве} добијену

понуду за гра|еwе спомен комплекса у

При{тини.

Спомен комплекс у При{тини садр`и

у себи готово све основне одлике Богданови}

евог концепта: приступни пут,

ободни зид, светили{те у среди{ту.

Па ипак, има и битних разлика у обликоваwу

елемената, уве}ане геометри~

ности укупног ре{еwа. Лоптасти

облик светили{та, на пример, није приро|

ен Богданови}евом ликовном ре~-

нику. Управо ове разлике у~иниле су

дело занимqивим, популарисале га не

само у дома}им, ве} и у светским архитектонским

круговима.

У При{тини се ободни зид појавqује у

облику неколико правилних конхи. Сли~-

не конхе, умек{аног, помало барокизираног

облика, појавqују се и у пројекту

за Гробqе заслу`них гра|ана Београда.

Да ли се у овим конхама, вертикално

избразданим, у немирним низовима

белих мермерних пло~а, у наизмени~

но грубој и полираној обради

гробница, крију се}аwа на оду{евqеwе

са којим је мали Ли~ина, јо{ у

сарајевским данима раног детиwства,

прецртавао богате оде`де српских

владара, опто~ене нискама бисера?

“Та кwига о српским владарима” -

беле`и Ли~ина - прогонила ме је ~итавог

`ивота, стално ми се вртела у

свести. Она је увек на неки на~ин

присутна у мојим гра|евинама”.

Гра|евине које је Ли~ина подигао садр`

е у себи баланс изме|у декоративног

и рационалног, изме|у утилитарног

и уметни~ког. Сасвим хипотети~

на поре|еwа прибли`ила би дело

Светислава Ли~ине пре Анти}у него Брки}

у, никако Митрови}у. Прави еквивалент

делима Светислава Ли~ине могла

би бити дела Иве Куртови}а. Овде

се најпре мисли на по{товаwе урбаног

контекста, {ирег амбијента, околине.

Филозофски факултет у Београду је

прави пример за анализу битних особина

градитеqског метода Светислава Ли-

~ине. Гра|евина је подигнута на месту

сру{еног Антонови}евог “Гранд” хотела

и некада{wег, ви{еструко преправqаног

хана. Од Капетан Ми{иног здаwа,

као споменика културе најви{е категорије,

нова гра|евина је у конкурсном

ре{еwу била потпуно одвојена {ироким

коридором, проспектом који је повезивао

Студентски парк и онај зелени

сквер код Споменика војводи Вуку.

Тек касније, током разраде конкурсног

ре{еwа, настао је тракт који непосредно

повезује зграду Филозофског факултета

са Капетан Ми{иним здаwем, затвара

првобитно планирани проспект и

формира транспарентну пјацету. Две

супротне фасаде овог тракта, она према

пјацети и она према Кнез Михаиловој

улици, разли~ите су у мери у којој се

све~ани амбијент Студентског трга разликује

од `ивахног амбијента око зграде

некада{wе Амери~ке ~итаонице. Са

стране пјацете фасада је равна, прете`

но у стаклу, са парапетима који одр-

`авају ликовно јединство са главним

корпусом објекта, једна сасвим смирена

композиција која тек у врху добија

назнаку мансардног крова.

Свој пуни развој мансардни кров до-

`ивqава тек са друге стране, из Кнез

Михаилове улице, у амбијенту у коме је

таква конструкција ~еста појава, у непосредној

близини нај~увенијег ме|у свим

мансардним крововима у Београду, при

врху Спаси}еве заду`бине.

Фасада целог објекта из Кнез Михаилове

улице структурално се разликује

од оне из Васине улице, окренуте Студентском

тргу и капетан Ми{ином зда-

ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА

227

wу. Најзна~ајнија разлика је у еркерима

који прву фасаду ~ине просторно разу-

|еном. Прозорски отвори на еркерима

су уски, wихова је улога ви{е декоративна

него функционална. У питаwу је,

ме|утим, друга~ија врста функционалности.

Захваqују}и управо пуно}и зидног

платна, објекат се присно везује за

амбијент, допу{тају}и згради Спаси-

}еве заду`бине и палати Академије

наука да опстану као зна~ајни акцент

урбанизованог простора.

Унутра{wу организацију зграде Филозофског

факултета творе три елемента:

тракт са у~ионицама и библиотекама,

тракт са кабинетима наставника и

{ироки холови изме|у ова два основна

елемента. У овим холовима наставници

и у~еници требало би да се сре}у и

ме|усобно измеwују искуства у облику

неформалне наставе. У стварности, овај

класи~ни {колски метод, преузет из перипатети~

ке {коле, сасвим изостаје. Холови

су нај~е{}е празни, само понекад

испуwени студентима који о~екују по-

~етак наставе.

Када се програмске претпоставке не

остваре у реалном `ивоту, онда архитекта

оби~но нема другог на~ина осим

да ну`не исправке оствари у свом новом

делу, сли~не намене. Та ретка прилика,

када је ре~ о јавним објектима,

указала се Ли~ини после усвојеног конкурсног

ре{еwа за зграду Ви{е економске

{коле у Булевару краqа Александра

у Београду. И овде су у аран`-

ману основе препознатqива три основна

дела: у~ионице, према Булевару краqа

Александра, кабинети наставника,

према Захумској улици, али се холови у

среди{ту гра|евине користе ви{еструко,

па и као улази у амфитеатре.

Фасада Ви{е економске {коле мо`е

се разумети као упро{}ена варијанта

фасаде зграде Филозофског факултета.

У пројекту, на макети, ова веза је

видqивија него у стварности, буду}и

да су прозорски отвори на макети двоструко

{ири него у изведеном објекту.

Уске, корбизјанске прозорске траке, у

зале|у улазног тракта, као и веома изра`

ен мансардни кров, тако|е неодоqиво

подсе}ају на ре{еwа примеwена

са ви{е оправдаwа на згради

Филозофског факултета.

Градска телефонска централа, подигнута

на једној од најви{их кота вра-

~арског брега, једини је објекат Светислава

Ли~ине који изазива контроверзна

осе}аwа. Висином, потом и волуменом,

објекат се уклапа у ред некада{

wих и сада{wих симбола Београда:

“Албаније”, “Москве”, “Београ|анке”,

Светосавског храма. Сва је невоqа у

томе {то је Телефонску централу инвеститор

видео као утилитарни сандук

за сме{тај својих инструмената. Инвеститор

је имао право да не разми{qа

о симболима града, о јавном објекту као

уметни~ком делу пар еxцелленце. Да ли

је исто такво право имао и градитеq,

аутор?

Свакако да такво право градитеq није

могао имати, и Ли~ина је то врло добро

знао. Разми{qају}и о прете{ком задатку,

да постави волумене огромних кубатура

на врху брега, видqиве одасвуда,

да за гра|еwе употреби предфабриковане

бетонске елементе предузе}

а “Трудбеник”, Светислав Ли~ина се

на{ао у сли~ној ситуацији у којој су се

много деценија раније на{ли и wегови

претходници, Бранко Таназеви} или Момир

Корунови}, граде}и управо по{-

танске зграде: Телефонску централу у

Косовској улици, По{ту код @елезни~-

ке станице или зграду Министарства

по{та у Улици мајке Јевросиме. И тада,

као и данас, инвеститор је једино

`елео да на најбр`и и најјевтинији на-

~ин до|е до крова над главом, али су

градитеqи следили сопствене ирационалне

захтеве да архитектуром испоqе

став према традиционалним одликама

духа средине.

У тренутку одлуке, у том набитнијем тренутку

у ра|аwу једне гра|евине, Ли-

~ина је толерантност према захтевима

инвеститора и изво|а~а претпоставио

својим де~а~ким опсесијама, {ареним

оде`дама српских владара или заводqивим

Богданови}евим тума~еwима

симбологије “градова мртвих ду{а”.

“Веровао сам да }е се гра|евина уклопити

у низ облакодера које је требало

изградити на Славији и у wеној околини”

- вели Ли~ина, и у том исказу садр`

ана је битна одлика градитеqске

филозофије Светислава Ли~ине и wегове

генерације.

Уклопити се у постоје}у или зами{-

qену ситуацију, не изазивати бес инвеститора,

по{тено одрадити свој посао

у оквирима које други прописују, то

је су{тина.

Остала дела Светислава Ли~ине, и у

области меморијала, и у области утилитарних

гра|евина, споменици у Ба}евцу,

Бо`даревцу, у Лисовици, у Врани-

}у, уре|еwе Трга испред Градске ку}е

у Суботици, или Дом омладине у Зреwанину,

Робна ку}а у Лозници, војни

објекти у @аркову, сва би ова дела могла

приказати опус једног градитеqа у

најбоqем светлу. У wима, ме|утим, нема

довоqно елемената да би се извајао

један специфи~ни градитеqски лик,

да би се обликовао један специфи~ан

став.

Дом омладине у Зреwанину је аутору

посебно драг. Бе~ејска опека, бе~ејски

цреп, ви{еводни кровови, све су то

симболи прибли`аваwа војво|анском

амбијенту. Робна ку}а у Лозници је сло-

`ени пословни комплекс, просторно

разу|ен. [ироке фасадне повр{ине

без отвора артикулисане су линеарном

орнаментацијом која води порекло из

доба сецесије. У високом делу објекта

сукобqавају се зидне и стаклене повр-

{ине и тај сукоб разре{ава се у каскадним

спојевима. Каскадирано структуираwе

фасаде применио је јо{ по-

~етком тридесетих година 20. века Никола

Доброви} у згради Југословенског

студентског дома у Прагу, али је овај

мотив тек данас, у доба постмодерне,

постао изузетно популаран.

Дело Светислава Ли~ине, без икакве

сумwе, не мо`е се изоставити из било

које зами{qене антологије српске архитектуре

20. века. На врху је, из пуно

разлога, зграда Филозофског факултета.

Она изра`ава став према околним

насле|еним вредностима на један дубоко

проми{qени и истовремено присни,

сентиментални на~ин. То је најдаqе

докле су и Ли~ина, и други најбоqи представници

wегове генерације, стигли у

погледу оствариваwа архитектонске духовности.

Од изванредног зна~аја су и

Меморијални комплекс у При{тини и

Гробqе заслу`них гра|ана Београда.

Су{тина вредности ових дела је у одвајаwу

од добро познате, Богданови-

}еве формуле. Тако је и достигнут циq:

да се иза|е из сенке славних претходника

и у {ироким оквирима градитеqске

традиције оствари дело сопственог

интегритета.

З. М.

Дела: Телекомуникациони центар у

Кати}евој ул. у Београду (1970-77); Дом

младости у Зреwанину (1976-79); Ви{а

економска {кола у Београду (1977);

Робна ку}а у Лозници (1979); Споменик

у [иqаковцу (1982); Хотел “Хилтон” на

углу ул. Кнеза Мило{а и Булевара краqа

Александра у Београду (1990, пројекат);

Спортска хала у Блоку 25 у Новом

Београду (1991, конкурсни пројекат).

   Зоран Маневи}, Ли~ина, изд.САС,

Београд 1994.

  Мамбриани, 1969, 175-176; Маневи},

1972, 33; Митрови}, 1975, 82-85; Салон,

1975; Салон, 1977, 65-66; Стојанови},

Мартинови}, 1978, 112, 212-213; Салон,

1981, 26-27; Миленкови}, 1987, 95, 147-

148, 183; ЛЕЈ, 1987, 192; Миленкови},

1988, 106; [траус, 1991, 95, 98, 148-149;

Брки}, 1992, 162-163, 208-215; Салон,

 

1994, 29.