fdr

 

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

КРУНИЋ Спасоје  (1939, Никшић)

Студирао у Београду (1958-68). Запослен као наставник на Архитектонском факултету у Београду од 1995 - 2005 године. Крајем деведесетих година председник градске владе у Београду.

Крунић представља сасвим особену појаву у српској архитектури. Пореклом из Херцеговине, он у себи спаја горштачку виолентну нарав, прирођене лидерске амбиције и једну сасвим ретку особину међу ствараоцима: поштовање сопствених предака. Готово да нема српског архитекте који би се јавно дичио неким својим духовним претком. Крунић отворено каже да потиче из средине коју су обележила дела Николе Добровића, Милана Злоковића и Богдана Богдановића.

Три кључна објекта у Крунићевој градитељској биографији потврђују ове оцене. На челу је Пословна зграда “Зора”, подигнута на углу Улице кнегиње Зорке и Макензијеве, замишљена и реализована као омаж Николи Добровићу. Следи “Центар за везу” у Ул. 29. новембра, омаж Милану Злоковићу. И, најзад, и идејом и обликом, Гробље стрељаних у Краљеву везује се за споменичну формулу Богдана Богдановића.

Ова поређења захтевају објашњење. Овде уопште није реч о позајмицама, цитатима, тако популарним у постмодерно доба, већ о дубоком понирању у градитељску филозофију тројице класика српске архитектуре, Добровића, Злоковића и Богдановића.

Када се приступа палати “Зора”, прво што се запажа јесу косе фасадне равни, “грдне масе” (како је својевремено Бранко Поповић карактерисао дело Николе Добровића) у једном немирном, покренутом поретку. То је оваплоћење Добровићевих идеја о “покренутости простора”, далеко више него преношење облика са Добровићевих објеката.

Командни центар Полиције, једна инжењерска структура која би се у начелу могла повезивати са конструкторским подухватима насталим у свету током друге половине 20 века, враћа нас у домаћу средину ако знамо да се и Милан Злоковић интензивно бавио модуларном координацијом, бројевима, односима делова и целине. “Архитектура је конструкција” - каже Крунић, и у тој изреци није тешко препознати Злоковићеву пасију да процес архитектонског обликовања заснује на рационалној основи. У том погледу су од изванредног значаја и Крунићеви “патенти”, конструктивни системи за предфабрикацију елемената грађевине, чиме се Крунић интензивно бавио током прве половине осамдесетих година.

Најзад, Гробље стрељаних родољуба у Краљеву најближе је Богдановићевим спомен комплексима, и по облику и по духу. Међу свим српским архитектима који су се бавили споменицима, а ипак увек остајали дубоко у Богдановићевој сенци (Ђокић, Миљкови}, Младеновић) или директно сарађивали са Богдановићем (Личина), Крунић је најдоследније схватио суштину Богдановићеве формуле засноване на магији симбола. Али, и овде нема преписивања.

Крунићева симбологија је трагична, посечена стабла, нигде излаза. Код Богдановића увек је присутан неки наговештај да је “живот јачи од смрти”, капија и пропланак у Крушевцу, извориште на сцени у Мостару, цвет у Јасеновцу.

У делима која се не везују за класике домаће архитектонске сцене (Галерија “Јован Поповић” у Опову, Пословни објекат у Кнез Михаиловој улици, Меморијални центар на Равној Гори) Крунић је остварио подједнако вредне резултате. Савременој архитектури у свету најближи је Пословни објекат у Кнез Михаиловој ул. (са С. Рајовићем). Облик је проистекао из првобитне идеје о “кристаластој форми”, касније умирене и усаглашене са наслеђем у непосредном окружењу.

Галерија у Опову заједничко је дело Крунића и М.Бербакова, проистекло из дугогодишњег присног дружења и опијености војвођанском градитељском традицијом. Меморијални центар на Равној Гори, настао у доба Крунићевог политичког ангажмана у Српском покрету обнове, у највећој мери репрезентује његов лични градитељски кредо. Дуга хоризонтала, пружена по пропланку Равне Горе садржи духовни набој античких храмова (перфорирани зид, стубови у прочељу главне сале). Четвороводни кров са лантерном враћа нас на домаће тле и у доба ближе нашем. Као да је читава историја балканских простора сажета у два сучељена обличја: у једном тајанственом и далеком, античком обличју, и у другом топлом, обличју далеко ближем нашој души, народном. Ово дело представља српску архитектуру у Phaidon-овом Атласу савремене архитектуре у свету.

З.Маневић

Дела: Галерија “Јован Поповић” у Опову (1969 - 70, М.Бербаков, С.Крунић); Споменик стрељанима у Краљеву (1970-77 са Драгутином Ковачевићем); Дом младих у Меленцима (1974 - 80); Кућа Ташин - Бугарин (1975 - 80); Надгробни споменик Јевремовић (1976, Ново гробље у Београду); Споменик стрељаним женама у Краљеву (1976); Кућа Веселиновић у Белосавцима код Тополе (1976 - 79); КП Дом у Падинској скели (1978 - 83); Командни центар Полиције (1979 - 83); Пословни центар у Кнез Михаиловој ул. 30 (1990-95, С.Крунић, М.Рајовић); Храм Христа Спаситеља у Приштини (1991, недовршено дело); Споменик погинулима у отаџбинском рату у Билећи (1991 - 95); Палата “Зора” (1994 - 2005); Меморијални центар на Равној гори (1998 - 2000); Стамбено - пословна зграда у Ул. Стојана Протића (2004 - 05).

Општа лит.:  Салон, 1975; Салон, 1982, 72; Миленковић, 1988, 121; Штраус, 1991, 200-201; СалонСМ, 1993; Салон, 1993, 9.