Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ШТЕРИЋ Милица (1914, Смедерево - 1997, Београд)

Студирала у Београду (дипл.1938). Запослена у Министарству грађевина (1946 - 47), у организацијама Електропривреде и предузећу “Енергопројект” од његовог оснивања.

Стваралачки лик Милице Штерић карактеришу огромна енергија, необичне организационе способности, култивисани приступ градитељском послу. Понека од ових способности краси и биографије других значајних српских жена - архитеката, али ни једна од њих, које су се са успехом огледале у овом типично “мушком” занату (Јелисавета Начић, Јованка Бончић - Катеринић, Олга Дивац) нема их све заједно и у толикој количини.

Своје вишеструке таленте Милица Штерић је успела да удене у искушења скојевске младости и менаџерског зрелог доба, тако да ове две велике интимне љубави, комунистички идеали, до краја педесетих година прошлог века, и каснији тржишни идеали, током друге половине века, не потопе оне првобитне градитељске идеале.

Рођена је у имућној трговачкој породици, у Смедереву. Отац, кога је рано изгубила, успешно је трговао са “горњим градовима”, Бечом, и Будимпештом. У завршним разредима гимназије, као најбољи ђак у оквиру неколико претходних и потоњих генерација, определила се за архитектонске студије.

Из тог периода потиче и њено предано опредељивање на верност комунистичкој идеологији. Тако се током архитектонских студија, између 1933. и 1937. године, Милица Штерић спремно препустила скојевским акцијама, илуструјући текстове своје другарице Наде Димић у зидним новинама, пројектујући градове у облику петокраке звезде, исцртавајући сопствене визије цветних поља у Сибиру, и не слутећи да у нешто севернијим цветним пољима стварног Сибира стотине хиљада људи живи и ради у ропским условима гулага.

Из ових срећних студентских дана Штерићка памти и своје учитеље, Милана Злоковића и - Богдана Несторовића. Злоковић је у то време био идол архитектонске младежи. “Звали смо га le soleil, сунце”, сећа се Милица Штерић. “Стално је трагао за нечим новим”. Насупрот Злоковићу, Богдан Несторовић је тежио стандардизацији, типизацији. У Несторовићевим решењима, нарочито у области становања, није било импровизације, све се знало унапред.

Уз Злоковића и Несторовића, пажњу Милице Штерић освајао је и Александар Дероко. “Сусрети са професором Дероком били су за мене право задовољство” - сећа се она. “У тим консултацијама није био потребан било какав напор, само добра рука, добро око, онај основни уметнички доживљај. Оловка у његовим рукама била је чаробна, оживљавала је уснуле камене прозоре Раванице и других манастира”.

Ратне године Штерићка је провела у илегалности, у околини Смедерева. Многи њени присни пријатељи били су зверски мучени и погубљени: архитекта Божидар Обрадовић, Нада Димић, Гордана Парента, у чијој је кући пре рата стражарила приликом припремања илегалних акција. Одмах по ослобођењу Смедерева ступила је у Народно - ослободилачки одбор и била задужена за оправку болница. Добила је статус борца и била “прекомандована” у Београд, где се у Министарству грађевина сусрела са Николом Добровићем, начелником Одељења за архитектуру. Борац Никола Добровић лако је убедио борца Милицу Штерић да ваља сместа отићи у Костолац, који је тада, па и данас, био “Богу иза ногу”, и наставити грађење Термоелектране коју су Немци били започели и напустили. “То је подсећало на ‘Тихи Дон’”- закључује Штерићка у својим сећањима.“Немамо шљунка за бетонирање, а долази друг Црни, па друг Бели, цела Србија упрла очи у нас. Мислила сам: или Централа или нека оде живот!”

У животу и делу Милице Штерић година 1957. имала је преломни значај. Те године, заједно са загребачким архитектом Радованом Никшићем, добила је полугодишњу стипендију холандске Владе. Радила је у Хагу и Ротердаму, у бироу Ван дер Брука и Бакеме, од девет изјутра до шест увече, без икаквих пауза. Цртала је детаље индустријских објеката, схватала да и у модерној архитектури постоје стандарди, да се венац не може завршавати по сопственом нахођењу, да ни интимни простори, каква је спаваћа соба, не могу да изгледају како се некоме прохте.

У то време, крајем педесетих година, холандска школа, ослоњена на искуства Баухауса, са још живим Ритвелдом и Миисом ван дер Рое, била је сушта супротност бразилској школи, чија је главна звезда био Оскар Нимајер. Утицај холандске школе на главна Штерићкина дела, настала крајем педесетих и током шездестих година, сасвим је очигледан.

Одмах по повратку из Холандије Милица Штерић је пројектовала и извела Раднички ресторан у месту Велики Црљани, крај Електране “Колубара”, једну чисто структуралну форму, рамовску конструкцију са фасадама у стаклу и челику. Нешто раније, однела је главну награду на интерном конкурсу за зграду Енергопројекта, такмичећи се са колегама, Александром Рашевским, Слободаном Милићевићем и другима.

Зграда Енергопројекта је без сумwе главно дело Милице Штерић, објекат са којим се најчешће њена укупна градитељска активност помало поједностављено поистовећује. Лоцирана на погодном месту, на правцу који повезује стари и нови део Београда, зграда је постала један од симбола града, антологијски пример савремене српске архитектуре. Стручна јавност одмах је препознала вредност овог објекта. Зграда је донела аутору прву Седмојулску награду.

Мада је крајем педесетих година архитектура “стакла и челика” била већ позната у домаћој средини (Алексеј Бркић, Слободан Михаиловић), ипак ни један од реализованих примера није био у тој мери интернационалан по духу, ни тако једноставно кубичан у облику. Чак је и декоративна обрада једне пуне зидне површине у згради Енергопројекта ближа светским него домаћим инспирацијама, какве се могу запазити у парапетима зграде Социјалног осигурања, чији је аутор Алексеј Бркић.

Идеја о свету као “великом селу”, глобалне амбиције које прескачу границе земаља и континената, локалних култура, идеје о доброј, писменој светској архитектури, карактеришу не само зграду, већ и институцију чији је један од оснивача и дугогодишњи руководилац била Милица Штерић. За њено време, продукција архитектонског одсека Енергопројекта задобила је препознатљив карактер, за разлику од продукције других архитектонских бироа при великим грађевинским кућама, пројектних бироа Комграпа, Рада, Трудбеника.

З.Маневић

Дела: Фабрика дувана у Бејруту, Либан (1955, конкурсни пројекат, М. Штерић, Б. Нанић, Б. Петровић); Ресторан у Великим Црљанима (1957); Зграда Социјалног осигурања у Смедереву (1958, М.Штерић, Б.Петровић); Пословна зграда предузећа “Енергопројект” на углу Бранкове и Царице Милице ул. (1960); Топлана у Новом Београду (1967); Стамбени блокови у Смедереву (1971-78, М.Ш[терић, А. Кековић, П. Пашић); Комбинована дечија установа “Карађорђево брдо” у Смедереву (1979-81, М.Штерић, Ч.Валтер, Д.Манасијевић).

Основна лит.:   Зоран Маневић, Штерић, изд.САС, Београд 1991.

Општа лит.:  Изложба, 1958; Изложба, 1964; Маневић, 1972, 31; Белоусов, 1973, 175; Салон, 1974; Митровић, 1975, 132-133; Салон, 1976, 17-18; Салон, 1978, 62-63; Стојановић, Мартиновић, 1978, 112, 150, 156-157; Салон, 1982, 36; Млађеновић, 1989/4, 41-44; Бркић, 1992, 170-173.