,mj

 

 

 

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ВУЛОВИЋ Петар   (1931, Кушићи код Ивањице)

Студирао у Београду (1950-57). Запослен у пројектном бироу Народне банке (1959-75) и као наставник на Архитектонском факултету у Београду (1975-96).

Дело Петра Вуловића одликује се рафинираним осећањем за мере, за обликовне и просторне карактеристике, као и умећем да задате теме и постизање разноврсних циљева не наруши, већ да унапреди окружење, околину, енвајромент у коме се налази.

Обликовни израз својствен Петру Вуловићу, као и семантичко значење његових објеката, усаглашени су са функционалним потребама. Једноставност и смиреност који прате Вуловићев рад, проистекли су из настојања да се оствари јединство свих елемената објеката и то до најситнијих детаља. Иако максимално лимитиран задатом темом Вуловић постиже оно што је некада Кирхнер захтевао од ликовних уметности “потпуно претварање личних замисли у дело”.

У првој раној фази свога стваралаштва Вуловић је близак баухаусовском прагматизму. Наглашени осећај за функцију објекта очитава се на прегледној и јасној основи, а посебно на конструкцији коју Вуловић доводи до степена јединог ликовног израза архитектуре, што је нарочито видљиво на објекту Народне банке на Цетињу. Из тог периода потиче низ објеката Народне банке и СДК и то: у Макарској (1960-63), Копру (1963 - 64), Цетињу, Београду (1966-69), Краљеву (1970-73) итд. Сви објекти су вођени следећим начелима: функционалност, технолошка оправданост, друштвена сврсисходност и еволутивност.

Одмереност и отменост Вуловићевих објеката усаглашена је како са функцијом тако и са крајњом ефикасношћу у поступку. Полазећи од рационалног тражења одређеног облика, он ствара објекте толико својствене његовој “руци”, да их је било не само немогуће, већ и врло неоригинално понављати.

У циљу задовољавања функционалних, али и духовних потреба човека, Вуловић практичну сврху објекта уздиже на ниво свечаности. Брижљиво разматрање садржаја у складу са изреком “Form follows function” доводи га до решења која службеницима, корисницима и посетиоцима банака пружају обиље светла, ваздуха и зеленила, а у исто време остварују и чврсту везу са простором и пределом у коме се налазе. Материјал коме прибегава у овој фази је посебно обрађени бетон, али користи и природне материјале (камен, дрво, опека). Добро промишљеној стандардизацији и префабрикацији прилази као једној врсти “игре” са стандардизованим елементима за серијску производњу.

Изражајна стваралачка средства продубљује из године у годину тако да се у другој фази свога стваралаштва приближава, додуше крајње опрезно, романтично националном обликовном језику: Дечији вртић у Ивањици (1971-78), Основна школа у Ужицу (1973-79), стамбени блок у Ивањици (1972-78). Прибегавање традиционалним материјалима, као што су опека или дрво, још више потврђује Вуловићеву спремност да дозволи да романтично обликовне варијације обавију класичну строгост раније фазе.

Подсетимо ли се токова светских модерних покрета у архитектури, уочићемо да ово није неуобичајено, јер се експресионизам и даље сматра кореном рационалне архитектуре. Сугестивне, са богатим просторним распоредом, ове зграде дају несумњив допринос урбаном карактеру средине у којој се налазе, обогаћујући је. Вуловићу својствена одмереност, јасноћа и крајње ефикасни поступци, чине и у овој фази његово дело другачијим у мору неовернакуларних реализација.

Један од последњих реализованих радова Петра Вуловића, зграда СДК у Новом Београду (1986), настала на темељима Пристанишне зграде старог аеродрома из тридесетих година, представља својеврсни омаж “Групи архитеката модерног правца”, посебно професору Милану Злоковићу, чији је био ученик. Очекиване “решетке саткане на фасади” замењене су глатком површином од које је у ранијем периоду свога стваралаштва скоро стрепео. Објекат одликује класицистичка глаткоћа у стилу популарних фасада Миис ван дер Роа.

И на овом примеру, у овом периоду архитектонске делатности, долази до изражаја Вуловићева заокупљеност елементарним грађевинским масама, при чему међуодноси волумена, површина и отвора, као и одређена сложена геометрија, постају главни елементи архитектонске појавности.

Оно што обједињује све фазе рада Петра Вуловића, осим наведеног, јесте и снажни осећај за етичке дужности према човеку, коме је Вуловићево дело и посвећено.

М.Вукотић Лазар

Остала дела: Народна банка у Новој Градишки, Хрватска (1960-61); Фабрика иверастих плоча у Ивањици (1962-63); Дом здравља у Ивањици (1979-83, П.Вуловић, М.Стамболић); Стамбени објекти у насељу Бежанијска коса (1985-90, П.Вуловић, А.Стјепановић); Реконструкција ентеријера зграде Народне банке у Земуну (1996); Реконструкција Народне банке у Улици 27. марта 28-32, Београд 1997; Филијала Народне банке у Улици краља Александра 288, Београд 2000.

Библ.: Индивидуална кућа Ludwig Mies van der Rohe-a, Видици, бр.19-20, Београд 1.2.1956.

Општа лит.:  Маневић, 1972, 33, 79; Белоусов, 1973, 162-163; Митровић, 1975, 50-51; Салон, 1978, 148-149; Стојановић, Мартиновић, 1978, 112, 214; Млађеновић, 1982, 102; Миленковић, 1988, 194; Штраус, 1991, 78-79, 200-201; Бркић, 1992, 204-207.

Остала лит.:  А.Мишић, Град маште младог архитекте, Политика 28.7.1957, 7; Синиша Вуковић, Зграда Народне банке у Макарској, Архитектура урбанизам, бр. 19, Београд 1963, 19-21; Ђ.Петровић, На капији града, Политика 28.3.1970; Милорад Јевтић, Зграда СДК у Краљеву, Архитектура урбанизам, бр. 73, Београд 1973, 29-32; Милорад Јевтић, Дах свежине у Краљеву, НИН 30.6.1974, 31; Дарко Поповић, Петар Вуловић, Уметност, бр.48, Београд 1976, 84; Дарко Марушић, Стамбени блок у Ивањици, Архитектура урбанизам, бр. 78-79, Београд 1977, 17-20; Милорад Јевтић, Макарска после две деценије, ИТ новине 8.11.1982, 9; Дарко Поповић, Ремек-дело, НИН 7.6.1987, 40-41; Милорад Јевтић, Петар Вуловић: Пословна зграда СДК филијала Нови Београд, Архитектура урбанизам, бр. 98, Београд 1987, 48-49; Милорад Јевтић, Трио за Олимп, Борба 30.1.1991; М.Јевтић, Четири успешне деценије, НИН 19.4.2001.