Извод и трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА
ЈОБСТ Марио (1940, Београд)
Студирао у Београду (1962-71). Запослен у предузећу “Индустрија инвест” (1971-72) и предузећу “Енергопројект” (1972 - 2002) Од 2002. сувласник предузећа ДОМАА.
Јобстови су урбаног порекла. Отац Мирослав био је машински инжењер. Деда са очеве стране био је учитељ, знаменита личност у малом месту крај Осијека, у коме је службовао, потом директор једне загребачке банке. Прадеда Марија Јобста био је осијечки колар. Из овог породичног стабла могуће је, дакле, извући рационалност као заједничку особину, као генетску кодирану поруку.
Мајка Марија Јобста, Зора Сарић рођена је у најстаријој београдској кући, у Душановој 10 на Дорћолу, у сиромашној породици пореклом из села Страгари испод Рудника, родног места Танаска Рајића. Била је особа борбеног духа и због тога имала невоља у раној младости. Завршила је Трговачку школу, али је њена права љубав била уживање у природи, веслање на Сави. Потом се бавила планинарством и, упорна и енергична, стигла до врха Триглава.
Марио Јобст је, дакле, од рођења носио у себи не само далеке колективне особености различитих средина, тада још увек обележених западном и источном цивилизацијом, католичанством и православљем, урбаним и руралним духом, већ и блиске, и значајније, особине карактера родитеља, љубав према уметности, очеву рационалност и мајчину бунтовност, такмичарски дух.
Марио Јобст је имао уобичајено тешко поратно детињство, у заједничком стану, на рубу Калемегдана. Као и читава генерација, био је разапет између традиционалистичког васпитања, које се још увек држало класичних вредности, и револуционарног духа, који су наметали победници у рату. Било је то доба које је збуњивало омладину. У школи су се мешала господа и другови наставници, изван школе једни су били наклоњени колективизму и радним акцијама, други индивидуализму, полузабрањеним делима Сартра и Камија.
Више од ових сукоба, на којима се челичила послератна генерација, Јобста су занимала породична искуства: зимска гостовања у Загребу, где га је деда упознавао са врлинама грађанског поретка у средини која је умела да избегне ратна пустошења и поратне погроме, или летња гостовања у Страгарима, где се сусретао са аутентичним сеоским амбијентом, готово нетакнутом природом.
Како у животу уметника управо ови најранији доживљаји остављају највећег трага, како уметник током читавог живота подсвесно прати импулсе из свог најранијег детињства, није тешко препознати како се осећај за прецизност у креирању геометријских облика унутар једне слободно изведене независне форме или осећање за артифицијелни ред у слободном природном окружењу, особине уписане у саме темеље дела Марија Јобста, зачињу као нуклеус градитељског става већ у доба ових зимских и летњих гостовања.
Јобстово сусретање са архитектуром има своју занимљиву предисторију. Први покушај полагања пријемног испита (1959) завршио се неуспехом, што из данашње временске перспективе сасвим наличи на анегдоте о Ајнштајновим почетничким мукама са математиком. Уписао је физичку хемију, слушао незаинтересованог академика Павла Савића, који се на предавањима поигравао стрпљењем будућих хемичара, и упорно припремао да следеће године поново закуца на врата Архитектонског факултета.
На несрећу, судбина се поновила. Да није било осећања предодређености за посао градитеља, да није било мајчине материјалне жртве у тешким условима мизерне чиновничке плате, тешко да би се Јобст одлучио да оде у Љубљану и тамо доживи сусрет са Равникаром, осети атмосферу у његовом атељеу, посматра цртеже на столовима. Из Љубљане преселио се накратко у Франкфурт. Захваљујући мајчином службеном боравку у Немачкој, Јобст је 1961. године као цртач провео извесно време у Техничком одељењу Филипа Холцмана, где му је шеф био инжењер Кирхнер, један од аутора чувеног Хангара на Аеродрому у Франкфурту.
Студије архитектуре на београдском Архитектонском факултету, после љубљанске увертире и франкфуртског практичног искуства, Јобст је наставио 1962. године, у доба када су све идејне и генерацијске расправе (1955 - 1960) биле већ окончане. Школа је била у променама, и кадровским и идејним. Старе перјанице биле су већ у пензији или пред пензијом, скрајнути из активног језгра које је непосредно после Другог светског рата управљало Школом (Леко, Којић, Бошковић, Дероко, Добровић, Бајлон). Главну реч водили су “револуционари” из раног поратног доба, Урош Мартиновић, Борко Новаковић. Они су формирали дух импровизације, засноване на таленту, стварном или умишљеном. Сврха студирања постајала је замагљена, Школа се перманентно забављала реформама које су растакале позив архитекте. У доба када је Јобст решио да оконча студије (1971) некадашњи београдски Архитектонски факултет био је већ сасвим урушен. На иницијативу Богдана Богдановића, и под несумњивим утицајем “шездесет осме” и разарања париског “Beaux Artsс”-а, формирана је “Нова школа”, експеримент који је темељно изменио методе и циљеве наставе архитектуре.
Јобстови студентски дани текли су споро, без нарочитих узбуђења. Затекао је рационалног Милана Злоковића који је у то доба пропагирао “модуларну координацију”, систем пројектовања у унапред задатом растеру, варирање Корбизјеовог “Модулора” на математичкој, а не антропометријској основи.
Употреба растера у пројектовању иде у ред раних Јобстових искустава, која се касније препознају у свим његовим делима. Злоковић је у то доба, међутим, већ био физички оронула, жива легенда, светац који хода међу грешним студентима са којима је одржавао топли људски контакт. Међу правим наставницима најближи су му били срдачни Момчило Павловић и елоквентни Зоран Петровић. Од њих је, по сопственом признању, научио да архитектонски поштено мисли и помало машта. Био је усамљеник у атељеу, није се такмичио са својим исписницима у придобијању пажње професора, нити се трудио да себи осигура факултетску каријеру. После почетног одушевљења и освајања највише оцене у “Основама пројектовања” на првој години студија, Марио Јобст је кроз даље факултетско образовање прошао готово неопажено, без дивљења или оспоравања.
Јобстова права љубав, током студирања, лежала је у преданости спорту, мачевању. То је дисциплина која захтева доношење прецизних и брзих одлука. Иза заштитних маски противници се посматрају, међусобно испитују намере, и реагују у делићу секунде. Напад и одбрана смењују се муњевито, нема грубих удараца, као у боксу, нема апстрактног освајања терена уз помоћ умишљене сопствене војске, као у шаху.
Додир два противника је стварни, ефикасни убод, али је системом физичких заштита избегнута свака могућа суровост. Међу архитектима, мачевањем су се бавили Аљоша Јосић и Бранко Пешић, у рано поратно доба, када је овај спорт, оплемењен аристократским педигреом, носио у себи и ноту издвајања из миљеа социјалистичког колективизма. И Јобстова мотивација за искрену приврженост мачевалачким вештинама морала је у себи садржати бар примесу осећања за елитизам, без обзира што је тих шездесетих година баук колективизма из касних четрдесетих и педесетих био већ сасвим превазиђен константним приближавањем наше средине Западној Европи, после раскида са Истоком.
Мачевање је Јобста водило из града у град, у земљи, у иностранству. Био је то, по његовом сопственом признању, “безбедни, резервни, паралелни живот”, у коме је било жестоких напора, дуготрајних вежбања, али није било пораза. Већ је 1960. године био јуниорски првак државе у флорету, и други на сениорском првенству. У Љубљани је срео познанике са разних такмичења, а тренер му је био седамдесетогодишњи Рудолф Цветко. У Франкфурту се о њему бринуо Max Geuter, каснији председник немачке мачевалачке федерације. Борећи се са бољима од себе, схватио је да спортски пораз није никада болан, да се у таквим поразима учи и напредује. На мачевалачким такмичењима је, најзад, упознао и своју будућу супругу, прослављену Веру Јефтимијадес, далеко познатију по својој спортској, него архитектонској каријери.
Када је 1971. године окончао архитектонске студије, и напустио статус такмичара - мачеваоца, Јобст се више из осећања грађанске дужности, него из одушевљења, запослио у београдској филијали једне карловачке фирме (“Југотурбина”, 1971-72). Најранија Јобстова дела настала у овом кратком периоду (Ауто-сервис предузећа “Ауторепаратура” у Осијеку, пројекат реконструкције зграде Скупштине Општине Кула, пројекат уређења парка у Црвенки) изгубљена су. Тешко да би међу њима требало тражити значајнија остварења, нити би се у њима могао скривати кључ за разумевање каснијих дела.
Од већег значаја је једино сачувани конкурсни пројекат за Хотел “LUX” у Врњачкој Бањи. Дело је настало у сарадњи са талентованим Младеном Николићем. У обликовању три крупна волумена кружне основе лако се препознаје схема на којој су били засновани бројни, тада популарни пројекти кула различитог садржаја. Међу њима је у домаћој средини била изузетно запажена Ђокићева кула на конкурсном пројекту за решење угла Сремске улице (1971), просторна схема коју су обилато следили и творци “Енергопројектових” пројеката јавних објеката у афричким државама (Бакић, Седиште Владе у Лусаки, 1968-69; Кековић, Хотел у Уганди, 1972; Ђаковић и Милићевић, Управна зграда афричких лука, 1974).
У то доба, почетком седамдесетих година, Милица Штерић је проширивала архитектонски одељак “Енергопројекта”, ослањајући се на “младе снаге”. У избору голобрадих придошлица учествовали су и Слободан Милићевић, брачни пар Рашевски, Душан Миленковић “Хијавата”, али је Штерићка једина међу њима имала јасан план да своје штићенике учини на пречац самосталним и славним градитељима. У време када су у светском фудбалу биле лансиране надалеко чувене “Безбијеве бебе”, када су домаћи маркетиншки плагијатори измислили “Партизанове бебе”, Милица Штерић се сасвим отворено залагала да њене “архитектонске бебе”, брачни пар Бакић, Зоран Бојовић, Александар Кековић, добију не само руководеће положаје у систему “Енергопројектових” архитектонских атељеа, већ и јавну афирмацију у архитектонској струци. Више организатор него градитељ по вокацији, Штерићка је у колектив уносила одушевљење и такмичарски дух, за разлику од Милићевића, који је увек био више наклоњен бизнису, или Рашевског и Миленковића, који су у архитектури видели само занат, без неког одређеног односа према уметности.
Јобст се запослио у “Енергопројекту” 1972. године, најпре у оперативи, на изградњи Спортске хале “Пионир”. Адаптација и уређење ентеријера Дома културе у Кладову (са Д.Јовановићем, 1973) био је његов први контакт са “Енергопројектовим” пројектантским атељеом, али је стварни контакт успостављен тек годину дана касније, када је у једном муњевитом позивном конкурсу за идејно решење Спортско рекреативног центра “Попова плажа” у Зајечару, заједно са Милошем и Славком Станковић, Зорицом Сикимић и Оливером Радовић, освојио прву награду.
“Афрички синдром” пројектовања монументалних објеката није могао заобићи ни Марија Јобста. Препознајемо га у неким делима из најранијег периода његовог стваралаштва. Овде пре свега мислимо на конкурсни пројекат Хотела на Бањици (1978, са Б.Гановићем), као и на пројекат Центра за више и високо школство у Ваљеву (1980).
Хотел на Баwици замишљен је као гломазна пирамидална структура коју носе два џиновска рама. Обрнута пирамидална структура са наглашеним конструктивним елементима била је пројектована две године раније за амбијент прикладан Уједињеним арапским емиратима. И Центар за више и високо школство у Ваљеву, у облику перфориране зарубљене купе, наставља се на препознатљив стил “Енергопројектових” монументалних здања. Сасвим неопажено, у овом последњем делу, Јобст је унео идеју о жаркој црвеној боји, о челику и стаклу као доминантним материјалима, идеју која ће много касније постати једна од битних одредница његове архитектуре.
У “афричком” опусу Марија Јобста интегрисано је и прво велико стварно градитељско искуство, ентеријер Конференцијске дворане у Либрвилу (аутор објекта Душан Миленковић), потом низ нереализованих пројеката, Конференцијски град у Абу Дабију, Зграда Општине у Либрвилу и свакако најзанимљивији међу њима, Зграда Парламента у Нигерији (1981, са Б.Гановићем и Ч.Валтером).
Пројекат зграде Парламента у Нигерији наговештава још неке особености будућег Јобстовог дела. Реч је, пре свега, о јасно израженој скулптуралности, унутрашњој тензији која разара формалну целовитост структуре грађевине. Објекат је сачињен од два независна корпуса, хоризонталног и вертикалног, од којих овај други, обликован као џиновска капија, преузима и улогу симбола места на коме се решавају сва најзначајнија питања у животу нације.
Ако су седамдесете године означиле период учења и улажења у проблеме сложених градитељских послова, често уз помоћ старијих колега (Д.Миленковић, Б.Гановић), осамдесетих се Јобст осамостаљује, трагајући за својим личним изразом у оквирима увећане разуђености грађевинског корпуса. На почетку овог периода је Хотел “Голубачки град” (1981-83), при крају палата ЈАТ-а у Новом Београду (1987-88).
Хотел “Голубачки град” је релативно ниска структура са наглашеним чеоним корпусом и зракасто пруженим крилима, чије су фасаде избраздане дубоким лођама. На сличан начин замишљена је и Спортска дворана “Фетислам” у Кладову. Нешто сложенију структуру, наглашено симетричног карактера, исказује пројекат Управне зграде олимпијског села, а елементи овог пројекта (каскадни завршеци фасаде, сложена структура улазне партије) воде нас право ка Палати ЈАТ-а.
Како време одмиче, како се утисци о Јобстовом опусу неминовно сабирају, Палата ЈАТ-а све више добија у значају. То је без сумње међаш између “мајстора и велемајстора архитектуре”, да парафразирамо омиљену Добровићеву квалификацију, дело које своме аутору одређује место у врху вредносне пирамиде српских архитеката. У српској архитектури, то је један од оних примера европског духа који стварају привид да је Београд европска метропола, као својевремено Јовановићева зграда Народне банке, Брашованова Штампарија или Мацурина Војна штампарија.
Савременик и дугогодишњи архитектонски критичар Милорад Јевтић, сажео је карактеристике овог објекта у две речи: снага и отменост. Он је запазио унутрашњу разуђеност која одговара варирању истурања и повлачења прозора на фасади. И Михајло Митровић је, у свом препознатљивом романтичном маниру, запазио необичну структуру објекта, називајући га “великим белим каменим паробродом који се појавио из трстика последњих заосталих панонских вода”. И Јевтић, и Митровић, у својим утисцима истичу најпре белину камених плоча и неуобичајену орнаментику прозора.
После Палате ЈАТ-а Јобстово дело развија се у смеру слободне форме. Најпре је у пројекту за Хотел у Доњецку (1990) кружна форма заузела читав фронт чеоне фасаде, а потом се, годину дана касније, у две сличне структуре хотела у Новом Београду и Калуги, кружна форма појављује у облику независног волумена чија је основа кружни сегмент. И у пројекту за Пословни објекат у Блоку 4 у Новом Београду (1992) анекс кружне основе и пословни блок повезани су наглашеном рамовском конструкцијом, постављеном под углом, шокантно и декоративно, како је то некада чинио Никола Добровић у пројекту за зграду Електротехничког факултета.
Блиска је веза између овог пројекта и Бензинске пумпе “Дејтон”. Наглашена рамовска конструкција Пословног објекта представља одлучни искорак ка скулптуралном схватању форме као слободне конструкције у простору која само делимично задовољава потребе функционалног садржаја. У пројекту за Бензинску пумпу “Дејтон” у Новом Београду ограничени садржај затвореног простора пружио је могућност за неограничени развој полуотвореног простора, дефинисаног надстрешницом, стубовима и слободно стојећим пумпним постројењима. Надстрешница је доминантни мотив композиције и њена валовита покренутост, ритам конструктивних елемената и, нарочито, јарка црвена боја представљају најснажнији мотив на уласку у подручје Новог Београда.
Артифицијелни монументалистички конципирани пејзаж Новог Београда није пријатељски настројен према објектима невеликог волумена, поготову ако они нису стилски усаглашени са непосредном околином. Све је, дакле, ишло у прилог идеји да би стандардна форма објекта Бензинске пумпе била “прогутана” од стране тако снажног суседа какав је комплекс “Југопетрол-Хајат” или нешто даљих стамбених и пословних кула. Нашавши се у таквом окружењу Јобст није имао другог избора осим да се прихвати екстремно упечатљивих средстава у облику, конструкцији и боји.
Сасвим је другачије природе пројектовани (и до сада нереализовани) комплекс бензинских пумпи у Бору. Две купасте скулптуре у слободном простору, раздељене аутопутем, постављене надстрешницама једна према другој, негирају сваку разлику између споменичне и утилитарне архитектуре. Затворени радни простор асоцира на исконску форму колибе, грађене од прућа, која истура испред себе лебдећу кружну плочу сачињену од перфорираних гвоздених носача: то је подлога за сценографију из области “science fiction” литературе.
И остале Јобстове бензинске пумпе, реализоване и нерализоване, носе у себи снажни набој симбола и по томе се могу поредити са Богдановићевим спомен комплексима или неким Ђокићевим делима (Трафостаница, Кућа југословенско - норвешког пријатељства). Реч је о свесно грађеној целини, коју је Богдановић повезао са праелементима (ватра, вода, камен, земља) а Јобст са реалним човековим окружењем (талас, колиба, положени тубус, лопта). У оба случаја присутна је литерарна подлога, код Јобста не тако апстрактна као код Богдановића, ни тако експлицитна као код Ђокића, мада је веза са окружењем значајно наглашена. Тако се “Дејтон” (талас) нашао у близини велике реке, Саве, “Бор” (колиба) окружен је хомољским гудурама, “Ниш“ (положени тубус) указује нам на близину машинске индустрије, а “Бањица” (лопта) као да је долетела са фудбалског игралишта. Једна утилитарна тема, бензинска пумпа, конзеквентно је одевена у симболичну форму, засновану на модерним материјалима и савременој технологији.
Слична “симболистичка” сценографија удахнула је живот “Згради са једрима”, стамбено пословном објекту у Блоку 12 у Новом Београду. Од када постоји градитељство, све што није строго утилитарни облик представља архитектонски декоративни систем. У српској архитектури, средњевековној или нововековној, декоративни системи су по правилу богати, најчешће изван строгих правила интернационалних узора. У том смислу Јобст следи умеће средњевековних градитеља да из модела рационалних, готово безорнаменталних византијских грађевина, остваре богату оркестрацију просторне или површинске декорације Грачанице или Каленића.
У наше доба декоративно оплемењивање грађевина је без сумње поновно доминантна карактеристика градитељства у српској културној сфери. Пре Јобста, пре Александра Ђокића, пре Михајла Митровића, у доба када се рађала ригидна филозофија функционализма, Коруновић је градио Пошту код Железничке станице, од стварних материјала али и ирационалне маште, а још раније Бранко Таназевић зграду Телеграфа на углу Косовске и Палмотићеве улице, Поповић Среско здање у Врању.
Нема, дакле, ничег необичног у појави жарко црвених гвоздених “једара” у новобеоградском Блоку 12: вертикални кружни сегменти су део истог начина схватања архитектуре као и Коруновићеви хоризонтални таласасти венци, као што су и перголе на угловима Јобстовог дела део традиције у којој часно место припада Таназевићевој верзији сецесијске провидне куполе саткане од флоралних мотива, искованих у гвожђу.
Има ли и нечег националног у овим чудним облицима, чије је идејно порекло свакако универзално, без обзира да ли припадају геометријском или магијском коду? Ако појам националног градитељства изведемо из уских оквира имитирања традиционалне форме, средњевековне сакралне или фолклорне профане традиције, онда се морамо сагласити да се свака декоративна структура, па и Јобстова градитељска маштарења, саздана “међ' јавом и мед сном”, како је посебност српског уметничког духа давно дефинисао незаборавни Лаза Костић, природно утапа у нашу националну баштину. По томе се дела Марија Јобста придружују делима класика нашег националног градитељства.
Најновија дела Марија Јобста настављају његову серију објеката, који артикулишу савремени Нови Београд као светску метрополу. У трочланој композицији на Булевару АВНОЈ-а, препознатљива Јобстова пламено црвена архитектура смењује се у средишњем сегменту сребрном гамом. Полукружни угаони елементи алтернирају се правоугаоним, при чему функција просторије на углу остаје иста: поглед дуж два булевара и место њиховог стапања. То је, свакако, највећа вредност овог стамбеног блока, поред већ од раније познатих и широко признатих ликовних вредности које су Јобста заслужено сврстале међу класике српске архитектуре.
З.Маневић
Дела: Уређење ентеријера Дома културе у Кладову (1973, Д.Јовановиђ, М. Јобст); Спортски центар “Попова плажа” у Зајечару (1974, пројекат, М.Јобст, М. Станковић, З. Сикимић, О. Радовић, С. Станковић); Дворана за конференције у Абу Даби, Уједињени арапски емирати (1975, конкурсни пројекат, Д.Миленковић, М.Јобст, И.Пантић, Р.Стопић); Уређење ентеријера Conference Hall-а у Габону (1975-76); Хотел у Београду (1978, конкурсни пројекат, Б.Гановић, М.Јобст, Златомир Јовановић); Хотел De Ville у Либервилу, Габон (1977-78, Р.Стопић, М.Јобст, Д.Максимовић); ЈАТ Катеринг у Сурчину крај Београда (1978-87, Б.Гановић, М.Јобст); Зграда Парламента у Абуxи, Нигерија (1981, пројекат, Б.Гановић, М.Јобст, Ч.Валтер); Хотел “Голубачки град” у Голупцу (1981-83, М. Цвијић, М. Јобст, М. Станковић, Н. Крнета); Спортска дворана “Фетислам” у Кладову (1982, пројекат, М.Јобст, М.Стојановић); Пословна зграда AIIC у Багдаду, Ирак (1985, пројекат, М.Јобст, Н.Крнета, М.Стојановић); Блокови 7а и 8 у Ул. Отона Жупанчића у Новом Београду (1989-92); Електро - дистрибутивни центар у Новом Београду (1989, објекат у изградњи, Б.Гановић, М.Јобст); Хотел “Доњецк” у Доњецку, Украјина (1990, пројекат); Спортска дворана у Кладову (1990 - 2001); Хотел “Калуга” уз Очну клинику “Фјодоров” у Русији (1992, пројекат); Пословно стамбени објекат у Блоку 25 у Новом Београду, (1993, пројекат); Хотел у Блоку 12 у Новом Београду (1994, пројекат); Реконструкција Калињинграда, Русија (1994, пројекат, М.Јобст, В.Марковић); Апартмански објекти у Брзећу (1994, М.Јобст, М.Трпковић); Пословно стамбени објекат “Е” у Новом Београду, (1995 - 2005); Јавне гараже у Москви (1995, пројекат); Филмски студио “Мосфилм” (1995, пројекат); Аутодром у Калињинграду (1995, пројекат); Хотел “Југопетрол” на Златибору (1995-96, II фаза, пројекат); Пословни објекат “Ф” у Блоку 12 у Новом Београду (1996 - 2003); Бензинска станица “Југопетрол” у Бору (1996, пројекат); Управна зграда Електропривреде Републике Српске у Требињу (2000, М.Јобст, В.Николић, пројекат); Пословни комплекс “Савоград” у Блоку 20 у Новом Београду (2005, извођење у току); Трафостаница у Дубаију (2006, пројекат); Хотелски комплекс на Сребрном језеру (2006, М.Јобст, М.Трпковић, извођење у току); Пословни објекти “MCP Properties” у Блоку 43 у Новом Београду (2006, пројекат).
Општа лит.: Салон, 1975; Салон, 1976, 16, 18; Салон, 1977, 36; Салон, 1978, 68-69, 72-73; Салон, 1979, 40-41; Салон, 1981, 51; Салон, 1982, 39; Салон, 1993, 78; Салон, 1994, 68.
Остала лит.: Михајло Митровић, Приземље ЈАТ-а, Политика 27.2.1993; Милорад Јевтић, Снага и отменост, НИН 23.7.1993, 45.