Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ВУКОТИЋ Вукота - Тупа   (1932, Цетиње - 2002, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1957). Запослен у Скупштини општине Подгорица (1957-58), Опште грађевинском предузећу, Подгорица (1958-62), Архитектонском факултету у Београду (1962-64), Републичком заводу за урбанизам и пројектовање (1964 до пензионисања 1997).

Највећи успех забележио је објектом Лабуд - плажа на Морачи, Капелом на гробљу Чепурци и Детаљним урбанистичким планом Блока V у Подгорици, којим је заузео најистакнутије место у архитектури на простору Црне Горе. За објекат Лабуд - плажа добио је Повељу Савеза архитеката Југославије за успешно архитектонско дело у 1960. години.

Ови објекти, изведени истовремено, са почетка су његове каријере, а већ је њима дотакао врхове да га могу представити у најбољем виду. Тада је, 1962. године, примљен на рад у настави Архитектонског факултета у Београду у атељеу професора Богдана Богдановића. Ретко се где могу срести објекти тако мале величине, са тако оствареним дометом, који су у овој средини значили скок без узора, са архитектуром која не бледи кроз сва ова времена и искушења.

Објекат Лабуд - плажа је комбинација отворених и затворених, наткритих и ненаткритих простора, третираних у натур - бетону и облози облуцима којима је прекивена плажа. Први пут успешно примењен као обложни материјал, морачки облутак је тим преспајањем објекта и амбијента, као са одскочне даске, просто експлодирао максималном применом - и у екстеријеру, и ентеријеру веома успелог решења Хотела “Подгорица” Светлане - Кане Радевић. На том објекту морачки облутак први пут се срео са кулијеом као сродним у особеној композицији за коју је С.Радевић добила Савезну Борбину награду.

Лабуд - плажа као организам са мноштвом избалансираних садржаја прати терен без усиљености, са утиском потпуног пријањања и срастања. Објекат се уградио у структуру корита Мораче, где као брод ледоломац савлађује препреке - поломљене пећине. Као и код апстрактно обрађеног портрета, и овде је нос - прамац брода - бочно постављен као две зашиљене терасе које су се уклопиле у терен, од којих се једна баш као прамац брода насукала на стену - са асоцијацијом на Рајтову “Кућу на водопаду”.

Контуром попут лебдеће траке доминира армиранобетонска кровна конструкција, која је у већем делу хоризонтална - смирујућа, као водене површине, док је у северном делу у динамичном положају, одужујући се форми околних стена. Објекат је наслоњен на страну корита реке, те се за такву уграђеност у терен може говорити о заједничкој контури објекта и терена. Хоризонтална трака усклађује ритмички поређане слободне просторе и низ зидних елемената, што се креће од дискретног подвајања простора чипкастим третманом зида (од шупљих блокова) до пуних преграда од натур - бетона и оних са облуцима.

Најинтересантније дело Вукоте Вукотића је Капела на Чепурцима, која садржи три просторије издуженог хексагона у низу. Предња прилазна страна, због заступљености хексагоналне мреже, зупчастог је облика као стартна математичка (геометријска) датост, које доживљава префињену надградњу.

Таласање фасадног зида настављено је по истој амплитуди и на кровним површинама подударањем грбина двоводних кровова са преломним ивицама фасаде. Тиме се формирају још наглашенија гибања контуре у промени положаја посматрача. Фасадни зид је настављен у започетом ритму и ван границе затвореног простора у величини једне стране хексагона, формирајући мале лође троугласте основе, које ефектом снажног ритма у пластици украјају хексагон као подлогу, чему доприноси и изненадан (на том делу) раван завршетак објекта на контури. Ту је у односу на основни зид остварен покрет ка слободном спољњем простору, док је покрет ка унутрашњем остварен утискивањем - потискивањем прозора (прозорчића - јединог на објекту) у зидну масу. Потиснут је у зид у намерно недоследној форми, добијајући посебне ефекте: са једне стране је формиран као прозор, а са друге као “згужвани” део фасаде, коју је прозор повукао ка унутрашњости, чему је дат посебан значај. Без узора у негде виђеним облицима, постигнут је утисак апстрактно (пикасовски) постављеног једнооког организма, сломљених крила у покушају да полети, што, као изабран став у симболици, одговара намени објекта. Ако бисмо тражили упоришта по сродности, колико - толико неки пројектантски поступци упутили би нас на Ле Корбизјеову Цркву у Роншаму.

Детаљни урбанистички план Блока V израђен је 1976. године, а објекти у периоду до 1983. То је прва стамбена заједница у Црној Гори изведена практично одједном, те није било прилике да се уобичајено одступи од плана. Посебна вредност је опредељење инвеститора да се до пројекта свих објеката дође одједном на конкурсу и што је Милета Бојовић, као победник, истовремено остварио најбоље своје дело, које не може заобићи историја архитектуре ових простора. Вукотић је овим ДУП-ом постигао што досад није забележено у Црној Гори.

Унутрашњи интимни простор Блока наслоњен је на велики борови парк, а транзитни саобраћај усмерен на подужни северни спољни део, са кога се Блок слепим улицама напаја, обезбеђујући мирно кретање најмлађег нараштаја ка школи и вртићу који су у централном делу. На објекте различите основе, положаја и спратности, у ритмичком уздизању и спуштању, Бојовић се надовезао и разуђеним фасадним странама објеката. Објекти садрже од 7 до 12 улаза, код којих се не осећа уобичајена монотонија од толико типских решења станова датих од истог аутора. Искоришћена је добра оријентација и заштита од јаких ветрова.

А. Маркуш

Остала дела: Просторни планови Цетиња (1986) и парка Скадарско језеро (1999), генерални урбанисти~ки планови Мојковца (1961), Ро`аја (1965) и Цетиња (1967 и 1987), детаљни урбанистички планови Туристичког комплекса “Јаз”, Будва (1969), Центра Врњачке Бање (1971); Туристичке зоне Врњачке Бање (1971), Ратац, Бар (1975); Галеријски комплекс Крушевац, Подгорица (1988) и Драч, Стара варош, Подгорица (1993); урбанистички пројекти ревитализације старих градских језгара Улциња (1983) и Цетиња (1984).