Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ВУКЧЕВИЋ Глигорије   (1888, Лијешње, Љешанска Нахија, Подгорица - 1968, Београд)

Студирао у Београду (дипл. на Гра-ђевинском одсеку Техничког факултета). Запослен у Општини Београд, после у свом предузећу “Раде Неимар”, пројектујући и градећи истовремено и у Београду и Црној Гори (тада Зетској Бановини).

Пре Другог светског рата Глигорије Вукчеви} је био веома заслужни градитељ на простору Црне Горе, где је рођен, и у Београду, где је живео и умро. Иако је завршио студије на Грађевинском, а не на Архитектонском одсеку Техничког факултета, он је успешно пројектовао - у рангу најбољих тада објеката у Црној Гори.

Интересантно је да је и његов савременик са истих простора Велиша Поповић, такође грађевински инжењер, доказан у том времену на пројектовању. Глигорије је био успешан и као власник грађевинског предузећа “Раде Неимар”. Био је власник острва “Свети Никола” код Будве, које му је једнопартијски систем после рата одузео, као и кућу у Подгорици, где је за једно време становао председник Републике Црне Горе, јер је била мало боља од осталих. Код толико свога, без чега је остао, сахрањен је у гроб стрица своје супруге, у гроб некад министра војног Милоша Васића на Новом Гробљу.

На конкурсу је добио да изведе зграду Монопола дувана у Подгорици, која је са зградом Гимназије била највећа у граду. Не само за ову зграду, но и за многе друге није јасно где је Глигорије био у улози пројектанта, пројектанта конструкције и извођача, или све истовремено. Зна се за неколико објеката у Београду, које је пројектовао, али се сада нећемо упуштати у навођење до подробнијег испитивања колико их има још.

Зграда Царинарнице (1928), која је после рата служила за РТВ Црне Горе, а сада за Привредни суд, је највредније његово дело у Подгорици. Она је редак пример зграде те вели~ине која је у Подгорици остала непорушена после савезничког бомбардовања. На овом објекту Вукчевић је показао богатство форми и њихових односа, растерећено обавезе стриктног понављања нивоа, не желећи да на уштрб идеје до краја повлађује конструкцији. У то време, у тако сиромашној средини, без довољно стручне радне снаге, тешко градећи, плени таква слобода и загледаност у оно што долази, што је имао прилике да види у Паризу где је боравио.

За разлику од често употребљаваних прозора, који су слободни у носећем зиду, он у приземљу на два краја објекта поставља по један прозор састављен од три прозора, или другачије речено, у једном оквиру групише три прозора, који су без зидне масе између, јер на тим местима поставља стубове. Осећајући се сигурним не само да не налази за сходно да тај тип прозора више понавља него ни портале не решава на исти начин. Један тип је са три концентрична степенасто повучена лука, а други са асоцијацијом на традиционални двоводни кров, који је уклопљен у балкон изнад.

А. Маркуш