Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА
МИТРОВИ] Михајло
(1922, ^а~ак)
Студирао у Београду (1940 - 48). Запослен
у Урбанисти~ком заводу Србије
(1949-54), иницијатор осниваwа предузе}
а “Пројектбиро” у Београду (1955) у
коме ради до 1980 године. Године 1975
изабран за наставника на Факултету
примеwених уметности, где остаје до
пензионисаwа. Бавио се прете`но урбанизмом
до средине педесетих година
а потом пројектоваwем и архитектонском
публицистиком.
Ако је уоп{те упутно упу{тати се у поре|
еwа ли~ног карактера уметника и
карактера wеговог дела, како би се
бли`е објаснила целовитост једног
специфи~ног уметни~ког израза, онда
би се у српској уметности ли~ност сли~-
на Михајлу Митрови}у морала тра-
`ити у претпро{лом, деветнаестом, а
не у про{лом или овом веку. У таквим,
ванвременским поре|еwима, Митрови-
}ев духовни претходник могао би бити
нико други до Лаза Кости}, песник сна`-
не енергије, бурних емоција, идеал романти~
ног хероја, склон сваковрсним
каламбурима и истовремено готово
~е`wиво окренут некој далекој богиwи:
Санта Мариа делла Салуте!
Хипотети~на сли~ност изме|у Митрови}
а и Кости}а пома`е нам да јасније
оцртамо разлике које Митрови}а деле
од других српских архитеката романти~
них опредеqеwа: смиреног Момира
Корунови}а, нехајног Дерока, интравертног
Манди}а, софистерији наклоwеног
Богданови}а. Скицирају}и Кости}
ев лик Скерли} вели да је “wегова
ма{та обезуздан парип” као и да су
“најневероватније фигуре и поре|еwа
иза{ли испод wегова пера”. Сли~но
цртају Митрови}ев лик бројни архитекти
и крити~ари, wегови савременици.
Поступци Корунови}а, Дерока, Манди-
}а, Богданови}а, у дру{твеном `ивоту,
не само у архитектури, могли су се
увек предви|ати, у позитивном или негативном
смислу. Поступци Митрови}а
су непредвидиви, и то је оно {то савременицима
смета, због ~ега према Мит-
ЛЕКСИКОН НЕИМАРА
282
М.Митрови},
Одмарали{те
“Нарцис” на
Златибору, 1962
М.Митрови}
М.Митрови},
Санта Мариа делла
Салуте, црте`, 1976
рови}у и wеговом делу никада није исказивано
оно безграни~но дивqеwе које
је у појединим периодима засипало
Корунови}а, Дерока, Манди}а, или
Богданови}а. Ли~ности као {то је био
Лаза Кости}, или као {то је Михајло
Митрови}, морају се најпре безрезервно
волети, без обзира на поступке, да
би се потом и wихово дело по{товало.
Митрови}ева градитеqска ма{та, wегов
“обезуздани парип”, да се на~ас послу`
имо Скерли}евом метафором,
у{ао је у царство слободног гра|еwа
облика кроз један необи~ни, барокизирани
портал на Стамбеној згради “Слу`-
беног листа” у Јовановој улици у Београду.
Догодило се то 1954. године, у
време када је Митрови} ве} про{ао
кроз {естогоди{wу урбанисти~ку праксу,
која му је омогу}ила бројне контакте
по српским градовима, изме|у осталог
и ласкава признаwа као {то је статус
“по~асног гра|анина Смедеревске Паланке”.
У својим се}аwима Митрови}, ме|утим,
~итав овај свој урбанисти~ки период види
као “белу мрqу”, као натурени а не
слободни ли~ни избор. Позитивни резултат
који је проистекао из ове јурwаве
од града до града био је, по Митрови}
у, у дру`еwу са Радивојем Томи-
}ем, кога је познавао јо{ са студија, и
Јованком Јефтанови}, дру`еwу из кога
је проистекло оствареwе wихових заједни~
ких интимних снова, заједни~ка
архитектонска фирма “Пројектбиро”.
“Пројектбиро” је основан средином педесетих
година, у време децентрализације
струке, издвајаwем из Кортусовог
предузе}а “Србија” које се, опет, издвојило
као посебни атеqе из Урбанисти~-
ког завода Србије. Спој Митрови}а и
“Пројектбироа” био је од самог по~етка,
од осниваwа, потпун, без остатка. Томе
је, свакако, допринео блиски, пријатеqски
однос оснива~а и осталих сарадника,
дух “оп{те`итија” који се исказивао
и гра|еwем сопствене ку}е, стамбеног
и пословног простора у Кондиној улици
у среди{ту Београда.
Дух који је владао у колективу пренео
се делом и на wегове производе. Ве-
}ина објеката и урбанисти~ких ре{еwа
које су у то, јо{ увек рано послератно
доба потписали Радивоје Томи}. Јованка
Јефтанови} и, наро~ито, Михајло
Митрови} оди{у хуманисти~ким настојаwима,
било да је ре~ о функционалном
аран`ману, по правилу усагла-
{еном са стварним могу}ностима инвеститора,
било да је ре~ о облику којим
се сугери{е пут ка пунијем освајаwу
уметни~ких слобода. У овим раним
Митрови}евим делима, стамбеним
објектима у Лозници, Обреновцу, Крагујевцу,
Ни{у, Пироту, заталасани кровови,
нагла{ена структуралност, уно-
{еwе дела ликовних уметника у ентеријер
или аплицираwе на фасади, употреба
опеке и инсистираwе на wеној природној
топлој боји, представqају о~игледне
назнаке `еqа да се крене даqе
од схемати~них облика сивих волумена
које је у то време јо{ увек прописивала
градитеqска пракса.
Пуни квалитетни помак у Митрови}евој
каријери догодио се, ипак, тек после
1960. године. У том релативно кратком
периоду, изме|у 1960. и 1964. године, и
у стамбеним објектима и у објектима јавне
намене (Блок у Захумској улици и
Стамбена зграда у Доситејевој улици у
Београду, Одмарали{те “Нарцис” на Златибору,
Стационар УН у Баwи Ковиqа-
~и) осе}а се присуство руке једне
зреле градитеqске ли~ности, способне
да у {ироком репертоару модерних
облика који стоје на располагаwу, у репертоару
савремених материјала, изна|
е хармони~не, све`е и оку угодне
спојеве. У овим објектима, поготову у
Одмарали{ту “Нарцис”, објекту који је
Митрови}у донео тада веома цеwену
Октобарску награду града Београда,
нема ни~ег {то би иритирало ортодоксне
по{товаоце “добре и по{тене” ар-
ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА
283
М.Митрови},
Бивете “Језеро”
у Врwа~кој баwи,
1988 - 90
М.Митрови},
Мотел “Оморика”
на Тари, 1965
М.Митрови},
Бивете
у Враwа~кој баwи,
1972 - 75
хитектуре, нема екстравагантности испод
којих се не би потписали тада ве}
славни Митрови}еви савременици, Богунови},
Манди}, Мартинови} и др.
А онда је до{ло до {ока. Фасада Стамбеног
објекта у Ул. Бра}е Југови}а 14 у
Београду (1964) озна~ила је за~етак
једног сасвим друга~ијег духовног миqеа,
и од овог зна~ајног дела, па све до
данас, Митрови}ева ма{та заиста по-
~иwе да ли~и на “обезузданог парипа”
који лута пространствима по сопственој
воqи, ~ије је трагове, једноставно,
немогу}е увести у било какав логи~ни
редослед.
Фасаду у Улици бра}е Југови}а Митрови}
је замислио као протест противу
терора ЈУС-а, противу сирома{тва стандардима
оме|еног духа. Та~но је да се
током ~итаве дотада{wе Митрови}еве
градитеqске каријере припрема тај
финални бунт. Па ипак, да и један градитеq
донео одлуку да се у потпуности
одрекне угодне схемати~ности “хоризонтала
и вертикала”, да прозоре замени
вратима, да уходани ред замени
привидним нередом, неопходни су ја~и
и дубqи мотиви него {то је то само
отпор према постоје}ој пракси. Те мотиве
ваqа тра`ити у Митрови}евом
некада{wем и тада{wем окру`еwу.
Михајло Митрови} је ро|ен у ^а~ку, у
једном од оних српских градова ~ије су
знаменитости биле и остале једна црква,
једна судска, оп{тинска или среска
зграда, гимназија, основна {кола, репрезентативни
хотел и у wему - биоскоп.
Власник ове последwе градске знаменитости,
хотела и биоскопа, био је у
време Митрови}евог де~а{тва wегов
отац. Тако је буду}и архитекта, од малих
ногу, сваке ве~ери, био окру`ен
“`ивим сликама” ствараним у холивудским
студијима, или је уз помо} “`урнала”
постајао за трен ока гра|анин
света, а не само свог родног ^а~ка.
Бунтовни~ки и превратни~ки карактер
формиран је не{то касније. Са сна`но
политизованом средином Митрови} се
сретао и раније, када је пред сам светски
рат са Аqо{ом Јоси}ем писао пароле,
или када је посматрао како се у
раним послератним годинама у “наставним
комисијама” одлу~ује о избациваwу
студената и наставника са Факултета.
Таква врста политизације могла
је бити искqу~иво једнозна~на, могла
је упу}ивати уметника само у једном
смеру, изазивати оду{евqеwе или га-
|еwе, али се није могла прикладно изра-
`авати градитеqском формом.
Али, по~етком {ездесетих година у ваздуху
се осе}ао дух крупних и зна~ајних
полити~ких промена на глобалном нивоу.
Стаqинизму се свуда видео крај и
некада{wи ортодоксни комунисти по-
~ели су да граде мостове према некада{
wим ортодоксним “реакционарима”.
На свако од јавно поставqених питаwа
било је могу}е дати ви{е разли~итих
одговора, а дух гра|анске непослу{-
ности осе}ао се у уметности далеко пре
1968. године. У архитектури, један од
израза ове непослу{ности свакако је и
фасада објекта у Ул. бра}е Југови}а.
Облик јавних објеката које је Митрови}
градио током друге половине {ездесетих
година потвр|ује претпоставке о
утицајима средине у којој се кретао.
Мотел “Оморика” на Тари (1965), као ни
један други савремени објекат, понавqа
не само облике, ве} и материјале и
методе гра|еwа традиционалне планинске
ку}е. Колико је у овом делу присутан
утицај Дерокових проу~аваwа народне
градитеqске традиције, ~ији је
верни тума~ био и тада{wи блиски Митрови}
ев пријатеq, \ор|е Петрови}? Да
ли је идеја да се на капији тада{wе Југославије,
на зиду Царинарнице у \ев-
|елији, појави копија студени~ког лава,
ро|ена у духовној клими ствараној на
~естим састанцима са Манди}ем или
Богданови}ем?
ЛЕКСИКОН НЕИМАРА
284
М.Митрови},
Хотел “Путник” у
Новом Београду,
1970 - 72
М.Митрови},
Пословна зграда
“Енергоинвеста” у Ул.
29. новембра у
Београду
У другим Митрови}евим делима из касних
{ездесетих година, Пословној згради
“Енергоинвеста”, Хотелу “Путник” или
стотину метара високој “Западној капији”
(Генеx центру) препознатqиве су
инспирације ~ије је порекло изван дома}
е културне сфере. До тада уметник
националних оквира, Митрови} постаје
равноправни ~лан светске заједнице градитеqа,
а wегову “Западну капију” ставqа
на насловну страну свог тре}ег тома
позната едиција “Арцхитецтуре цонтемпораине”.
Круна Митрови}евог стварала{тва је
разноврсни, пребогати, ~удесни свет облика
сагра|ен у Врwа~кој баwи, у једном
релативно дугом периоду, од краја
{ездесетих до краја осамдесетих година
20. века. Током ове две деценије Митрови}
је у средини разапетој изме|у
малих провинцијских вила и огромних
хотелских здаwа, подигао низ објеката,
један ресторан, ~етири баwска павиqона,
уредио једно старо извори{те, и
тако битно утицао на оп{ти изглед амбијента
~итаве Баwе.
Најранија Митрови}ева интервенција у
Врwа~кој баwи је Кафе - посласти-
~арница “Го~” (1968) у ~ијем се облику
ме{ају елементи ~исте структуралности
са елементима ~ије је порекло у
сфери сентименталних се}аwа на облике
архитектуре и мобилијара некада{
wих баwских павиqона. По овим
особинама “Го~” је тик уз Царинарницу
у \ев|елији, која је у {ирем смислу
тако|е спој геометризираног структурализма
и сентименталног односа према
култури средине.
По~етком седамдесетих година Митрови}
гради први од ~етири павиqона,
Бивете на извори{тима топле воде. У
овој слободно развијеној структури развргнуте
су све могу}е стеге. Куле, распоре|
ене на ~етири угла, могу се видети
као стилизоване {аховске фигуре
големих размера и на тај на~ин подсе}
ати посетиоце на турнире који су се
у Баwи годинама одр`авали. Али, са
мало ма{те, куле се могу схватити и
као стра`арнице, па и као скулптуралне
представе стра`ара са разли-
~итим, оријенталним и западwа~ким
капама. Све {то се дога|а изме|у ових
кула јесте хармони~ни спој разли~итих
материјала (опека, натур - бетон) и разли~
итих структура, ~ипкасто перфорираног
и пуног зидног платна, улазне надстре{
нице која “продире” у унутра{wи
простор, пребогат по волуминозности,
по уметни~кој обради, да би се у wему
једино безбедно захватала минерална
вода. Функција баwског павиqона добила
је функцију симбола: као храм подигнут
над простором на коме се појавило
једно природно ~удо.
И у осталим Митрови}евим павиqонима
духовно поимаwе архитектонског простора
далеко превазилази wегову употребну
вредност. Једном се основна идеја
прибли`ава експресији структуре
(“Сне`ник”, 1981). У другом слу~ају (“Слатина”,
1985) и у екстеријеру и у ентеријеру
нескривена је сецесијска инспирација
а приступи Павиqону могу се поредити
са па`qиво пројектованим приступима
Богданови}евим меморијалима.
Последwи од ових павиqона (“Језеро”,
1990) израста усред баwског пориродног
пејза`а, као да је изникао из земqе:
једна романти~но узбуркана структура,
развијена на све стране, окру`ена
водом, здаwе које би у својим необузданим
сновима Митрови}ев ванвременски
духовни сабрат Лаза Кости} могао
призивати, се}ају}и се сасвим магловито
далеке венецијанске лепотице
Санта мариа делла Салуте!
Митрови}ева дела, настала изван овог
знаменитог баwског комплекса, могла
би по себи представqати довоqно зна-
~ајан опус да аутора постави у сам врх
савремене српске архитектуре. Овакав
закqу~ак се темеqи, пре свега, на
Стамбеном блоку на углу улица Бра}е
Југови}а и Добра~ине у Београду, који
је својим {окантним детаqима (сна`-
ни угаони мотив у поткровqу, део калоте
подупрт стубом у приземqу, композиција
фасаде која наставqа ранији
“протест” из {ездесетих година) духовито
назван “дога|ајем на углу”.
ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА
285
М.Митрови},
ГЕНЕX центар у
Новом Београду,
1970 - 80
У дела велике духовне снаге ваqа убројати
и Мотел “Млинарев сан”, један
сна`ни просторно разу|ени кров надвијен
над реком, који {тити од невремена
терасу и ентеријер испуwен знамеwима
романти~ног духа. Најзад, не
на последwем месту, морају се поменути
и две зна~ајне Митрови}еве интервенције
у родном ^а~ку, Стамбени блок
“Проле}е”, изгра|ен у центру града, као
и доградwа Хотела “Београд”, некада{-
wег Хотела “Крен” у коме је Митрови},
као радознали де~ак, уз помо} покретних
слика виртуално путовао светом.
У оба слу~аја, у средини у којој је ро|ен
и из које носи неминовне сентименталне
успомене, Митрови} се облицима и
волуменом прибли`ава зате~еном насле|
у, изра`авају}и пуно по{товаwе
према једној анонимној градској ку}и на
Тргу или према сецесијски накин|уреном
старом хотелском здаwу, ~ији је
нови ентеријер, претерано све~ан за
~а~анске прилике, Митрови} оставио у
аманет поколеwима, помало и као
ома` сопственој младости.
На самом разме|у про{лог и на{ег века
Михајлу Митрови}у је допала и ретка
прилика да сагради Храм св. Василија
Остро{ког, објекат не само духовног
облика ве} и духовног садр`аја.
Сасвим у складу са својим `ивотним
увереwем, Митрови} се упустио у истра`
иваwе ранохри{}анских модела
ротонде уместо да инвеститора (али не
и себе) задовоqи јо{ једном ме|у бројним
репликама моравског триконхоса.
Сли~но као и Рајт или Нимајер, у своје
касно `ивотно доба, као Дероко који је
у деведесетој години `ивота у~ествовао
у конкурсном надметаwу са колегама
који су му могли бити унуци или праунуци,
и Митрови} негира замор духа,
ако је замор тела у касним годинама ве}
на{а заједни~ка неизбе`на судбина.
Када сведе ра~уне и погледа уназад,
Михајло Митрови} се објективно заиста
нема за{то по`алити. Каријера српских
архитеката је по правилу краткотрајна
а зна~ајна дела ~есто су бли`а
раним него касним годинама `ивота.
Ако изузмемо добро познати пример Николе
Доброви}а, који је у `ивоту саградио
једва десетак објеката у два кратка
периода, крајем тридесетих и крајем
педесетих година, ~итава ме|уратна генерација
створила је своја најбоqа дела
током једне једине деценије (1930 -
1940) а неки мла|и представници ове
генерације (Маринкови}, Прqеви}, Белобрк)
остварили су готово све {то се
мо`е сматрати вредним у само неколико
година, током друге половине ~етврте
деценије. Ретки су примери изузетно
дугих каријера какву је имао Драги{
а Бра{ован, коме се у новијој српској
архитектури могу прикqу~ити јо{
једино Иван Анти} и - Михајло Митрови}.
Друга, далеко ва`нија особина која одваја
Митрови}еву каријеру од Бра{ованове
или Анти}еве јесте стално одр-
`аваwе све`ине идеја, све`ине духа.
Разли~ите фазе у Бра{овановој или Анти}
евој каријери морају се разли~ито
вредновати, постоје о~игледни успони
и падови стварала~ке мо}и, који се онда
проте`у на ~итаве периоде. Митрови}
је своја најбоqа дела равномерно
распоредио у простору и времену,
тако да она плове изнад многих генерација
као мементо да се злехуда судбина
заборава, која прати градитеqе
јо{ за `ивота, мо`е одгодити, мо`да и
победити.
З.М.
Дела: Генерални урбанисти~ки планови
Трстеника, Смедеревске Паланке,
Ни{а, Заје~ара, Пирота, Баwе Ковиqа~
е (1949-54); Генерални планови Лазаревца,
Врwа~ке баwе (1955); Стамбена
зграда “Сити” у Ни{у (1956); Стамбена
зграда “Колонада” у Ни{у (1956);
Стамбено пословне зграде “Во`дова” у
Ни{у (1956-57); АТЦ и Стамбени блок у
Ул. Светозара Маркови}а у Београду
(1960); Стамбено пословна зграда са
Градском каваном у Лозници (1961);
Стамбена кула у Ул. Д.Караклаји}а у
Лазаревцу (1961); Завод за социјално
осигураwе у Трстенику (1961); Стамбена
зграда “ЛС” у Лазаревцу (1963); Стамбена
зграда у Доситејевој ул. у Београду
(1964); Царинарница у \ев|елији
(1965, касније пору{ена); Хотел “Гу~ево”
у Баwи Ковиqа~и (1966-67); Споменик
на Тари (1967); Аутобуска станица у
Иваwици (1967); Мотел на Аутопуту у
Појатама (1967); Хотел “Ривијера” у
Петровцу на мору (1967); Породи~на ку-
}а у Гроцкој (1966, 1970-78); Де~ије обдани{
те у Лазаревцу (1966-72); Стам-
ЛЕКСИКОН НЕИМАРА
286
М.Митрови},
Стамбена зграда у
Ул. бра}е Југови}а
14, 1964
ЕНЦYЦЛОПАЕДИА АРЦХИТЕЦТОНИЦА
287
М.Митрови},
Стамбена зграда
на углу улица Бра}е
Југови}а и Добра~ине,
1973 - 77
бени комплекс “Лукавица” у Лазаревцу
(1967); Породи~на ку}а Д.]оси}а у Гроцкој
(1967); Кафе посласти~арница “Го~”
у Врwа~кој баwи (1968); Породи~на
ку}а са атеqеом керами~ара М.Стојанови}
а-Миса у Врwа~кој баwи (1968);
Основна {кола “Бра}а Јеркови}” у
У`ицу (1964-66, М.Митрови}, Р.Томи});
Пријемни центар са пословницом “Путник”
у Врwа~кој баwи (1968); Стамбени
блок “Проле}е” у ^а~ку (1969); Летwа
ку}а у Перази}а Долу (1969); Хотел
“Елен” у Ариqу (1970); Робна ку}а у
Трстенику (1970); Урбанисти~ко ре-
{еwе Светосавског платоа (1971-73);
Споменик “Младост” на Морави у ^а~ку
(1972, 1980); Бивете у Врwа~кој баwи
(1972-75); Пословно стамбена кула са
рестораном у Трстенику (1974); Хотел
“Београд” у ^а~ку (1973-75); Хотел “Пирот”
у Пироту (1976-77); Хотел “Златна
труба” у Гу~и (1977-81); Дом културе у
Лазаревцу (1976-77, сала са М.Белобрком);
Породи~на зграда Бујо{еви} у
Гроцкој (1978); Кwи`ара “Матице српске”
у Београду (1978-80, уре|еwе ентеријера);
Мотел “Млинарев сан” у Ариqу
(1979-81); Кафе-посласти~арница у
баwском парку Баwе Ковиqа~е (1980);
Породи~на зграда М.Пери{и}а у Слатини,
1981; Павиqон “Сне`ник” у Врwа~
кој баwи (1981); Хотел “Подриwе” у
Баwи Ковиqа~и (1982); Бивета “Слатина”
у Врwа~кој баwи (1985); Бивета
“Језеро” у Врwа~кој баwи (1988-90).
Библ.: О неким проблемима пројектоваwа
насеqа, Архитектура, бр.5-8, Загреб
1951, 60-63; Ива Анти}, Политика
30.12.1962, 19; Неопходност интеграције
ликовних уметности у: Симпозијум о
интеграцији ликовних уметности, Београд
септембра 1963; Записи архитекта,
Архитектура урбанизам, бр.25, Београд
1964, 46-47; Арх. Димитрије Леко.
Ин мемориам, Политика 25.10.1964, 17;
О`иqци на{их судбина, Политика 1.1.
1965; Судбине на{их токова, Политика
7.3.1965, 18; На растанку са Доброви}
ем, Политика 15.1.1967, 18; Путеви
архитектуре у Србији, Политика 5.5.
1968, 18; Савремена српска архитектура
(каталог), изд. Музеј савремене уметности,
Београд 1968; Умро је доајен српске
архитектуре, арх. Момир Корунови},
Политика 27.4.1969, 20; Неимарска
страст, НИН 22.9.1974, 34; Новија архитектура
Београда, Београд 1975, 1-64;
На вест о смрти. Арх. Бранко Крсти},
Политика 21.10.1978, 17; Маузолеј у
^а~ку. Синтеза филозофског и ликовног
стварала{тва Богдана Богданови}
а, Политика 12.7.1980, 12; @озик из
велике тројке, НИН 28.7.1985, 39-40;
Арх. Станко Манди}, Политика 3.12.1987,
6; Све је архитектура, Београд 1989; На
крају века, изд. Енергопројект, Београд
1995, 1-63.
(Група аутора) Михајло Митрови},
Градац, бр.50, ^а~ак 1983, 1-92; Зоран
Маневи}, Митрови}, изд.САС, Београд
1991; Александар Кадијеви}, Михајло
Митрови}. Пројекти, градитеqски `ивот,
идеје, Београд 1999.
Изло`ба, 1964; ЕЛУ, 1964, 481; Мамбриани,
1969, 176; Му{и~, 1969, 393;
Маневи}, 1970, 392; Маневи}, 1972, 30,
32, 37; Белоусов, 1973, 97, 99, 114, 140-
141, 167; Салон, 1974; Салон, 1976, 19;
Салон, 1977, 52-53; Салон, 1978, 110-
113; Стојанови}, Мартинови}, 1978, 55,
59, 112, 165-167; Салон, 1979, 48-49, 50-
51; Салон, 1981, 155; Салон, 1982, 103-
104; Култерман, 1985, 215-217; Мла|енови},
1986, 25-28; ЛЕЈ, 1987, 360; Миленкови},
1987, 77, 99, 182-183; Миленкови},
1988, 138, 225, 240, 243-245;
[траус, 1991, 9, 70-71, 94, 97-98, 100,
154-155, 222, 225, 259, 265; Брки}, 1992,
51, 76, 165, 195, 216-233, 287, 289, 293;
Салон, 1993, 45; Салон, 1994, 12; Маневи},
1997, 77.
...,Архитект - по~асни гра|анин Смедеревске
Паланке. Архитект Урбанисти~
ког завода Србије Михајло Митрови}
прогла{ен је за првог по~асног
гра|анина Смедеревске Паланке, Политика
31.3. 1951, 3; Ото Бихаqи Мерин,
Савремена монументалност, Политика
23.2.1958, 15; М.Максимови}, Михајло
Митрови}, Политика 1.1.1962, 21
М.С.М.(аксимови}), М.Митрови}. Неопходност
интеграције ликовних уметности,
Политика 15.9.1963, 19; Д.А.(дамови}),
Зоран Маневи}. Један `ивот, НИН
18.4.1971, 45-46; Милорад Јевти}, Трио
за Олимп, Борба 30.1.1991.