gft

 

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ВОЈНОВИЋ Милош  (1948, Темерин)

Студирао у Београду (1967-73). Запослен у “Бачка-пројекту” у Темерину (1973-93) и “Сигма инжењерингу” као спољни сарадник (1993. до данас). Истовремено одржава статус самосталног аутора.

Војновићев богати опус обухвата веома различите врсте објеката, привредне и индустријске, меморијалне, школске, спортске, стамбене, колективне и индивидуалне намене, различите по садржају и функцији као и одговарајуће разноврсне методе обликовања. Упркос свим различитостима, кроз читав опус провлачи се тежња ка ослобађању од стереотипа, ка слободној и личној интерпретацији важећих начела.

У обликовању стамбених и нарочито привредних објеката разбио је оквире стандардне кубичне форме, најпре у кровним елементима (Фабрика “Фадип”, 1978. и Изложбени павиљон “Црвене заставе” Бечеј, 1991-92) а потом и у укупној структури (Стамбене зграде у низу, Бечеј, 1992-93) као и у новијим стамбеним зградама са краја деведесетих година у Новом Саду, где пласира помирљив склоп композиције, архитектонског израза и детаља са елементима традиционалне архитектуре панонског простора и града (Пословно - стамбена зграда у Кисачкој улици, 1999).

Врхунац у стваралаштву достиже у пројектима мотела, управних зграда и индустријских постројења. Већ у пројекту за мотел “Платан” (Пландиште, 1979) најављује близак контакт са војвођанским поднебљем. У пројекту мотела компаније “Родић” у Кули (1993-95) захваљујући наглашеном портику и разуђеном кровишту аутор је модерним материјалима и формама постигао контакт са градитељским идеалима прошлих времена, са чувеним дворцима у Војводини.

У случају управне зграде, производног постројења и лабораторије “Соја-протеин” у Бечеју (1998 - 2000) стандардно утилитарне структуре фабричког постројења обогаћене су наглашеном полихромијом, отвореним челичним конструкцијама и савремено третираним детаљима из историјата локалног градитељства.

У току плодне градитељске каријере пројектовао је велики број породичних и викенд кућа. Успешно је учествовао на више архитектонских конкурса (Дом културе, Инђија, 1998; Комплекс пословних објеката компаније “Вујић”, Ваљево, 2000).

Војновић је остварио спој романтичног и модерног у композицији, облицима и материјалима, везујући се за вокабулар Постмодерне само у улазним партијама. На тај начин своје дело је унео у матичне токове српске архитектуре, увек склоне уметничким маштарењима пре него инжењерском рационализму.

В.Митровић

Остала дела: Фабричка постројења и управне зграде у Новом Саду (1973, 1974, 1990, 2000), Параћину (1974), Бачкој Паланци (1974), Шеховићима, БиХ (1975), Ћуприји (1978), Темерину (1979), Земуну (1980), Беочину (1993), Новом Бечеју (1995) и Футогу (1995), Руми (1999); Споменик Слободе, Темерин (1978);Спомен музеј, Бачки Јарак (1979); Зграде у низу (1981, конкурсни пројекат); Дом културе, Пландиште (1983); Основна школа, Госпођинци (1985); Споменик Солунским добровољцима и жртвама НОБ-а, Темерин (1988); Двојна кућа “Рајић”, Бачки Јарак (1989); Југословенски павиљон у Барцелони (1992, конкурсни пројекат); Изложбени павиљон СКЛ у Темерину (1993); Породична вила на Бежанијској коси, Београд (1994); Бензинске пумпе, Кула, Бечеј (1994); Спортска дворана, Сечањ (1996); Спортска дворана, Бач (1997); Индивидуалне стамбене зграде и пословна зграда “Унимет”, Каћ (1999); Викендица на Тиси (1999); Стамбено-пословне зграде у улици Мише Димитријевића (1998) и Ласла Гала (2000) у Новом Саду; Базен са рестораном, Бечеј (2000); Мотел са управном зградом и производном халом "Тирмас", Бачки Јарак (2001); Новосадска банка (2001, конкурсни пројекат).

Лит.:  ..., Мотел "Платан" - савремена чарда, Дневник 11.9.1979; Зоран Маневић, Мотел у облику дворца, Наша борба 12.9. 1996; Спортска дворана у Бачу, Билтен Клуба архитеката бр.4, Београд 1997; Александар Миленковић, Постепени опоравак, Политика 8.7.1999; Награда архитектуре Новог Сада, ДаНС, бр.30, Нови сад 2000.