Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

ДЕРОКО Александар   (1894, Београд - 1989, Београд)

Студирао у Београду (дипл.1926). Наставник на Архитектонском факултету у Београду (1926-64). ^лан САНУ (1955). Добитник Седмојулске награде (1965). 

Средином осамдесетих година 20. века, нај~е{}е помиwани и најви{е цеwени српски архитекта, и у стру~ној и у {ирој културној средини, био је без сваке сумwе Александар Дероко. У једној анкети која је истра`ивала узајамно колегијално ува`аваwе српских архитеката, ~етрдесетак савременика, припадника разли~итих генерација, разли~итих идејних опредеqеwа, устоли~ило је Дерока на ~ело ове по~асне листе. ^инило се да Александар Дероко, сапутник двадесетог века на прелазу из девете у десету деценију, до`ивqава своје звездане ~асове.

Био је подједнако по{тован као стари Београ|анин, припадник европског културног круга из двадесетих година, као авијати~ар у Првом светском рату, као у~итеq многих генерација српских градитеqа, али и као неуморни борац који је имао снаге да се у деведесетој години `ивота надме}е на конкурсу за уре|еwе Кнез Михаилове улице, победи своје неколико деценија мла|е колеге и ~асно заслу`и најви{е признаwе `ирија.

Ови епитети, који граде хумани Дероков лик, маwе или ви{е су познати. У на{ој свести Дероко је био и остао једна изузетна ли~ност, сва саткана од анегдота. Wегов особени на~ин `ивота, wегова ку}а увек отворена пријатеqима или, просто, намерницима, wегов необи~ни смисао за једноставни прагматизам у ре{аваwу свих компликованих `ивотних проблема, одговори на разли~ита, па и најсло`енија питаwа које је давао са лако}ом, “као из рукава” како би он рекао, у~инили су да зна~ај wеговог дела, сликарског, историографског, градитеqског, остане донекле у сенци популарности свога ствараоца, као не{то до ~ега је Дероко до{ао успут, забавqају}и се, без ве}их напора.

Такав, добронамерни али непрецизни однос према Дероковом делу, мо`е се кориговати једино темеqним истра`иваwима и уклапаwем у {ири културни миqе доба и средине у којима је дело настало. Као сликар, Дероко је верни привр`еник експресионисти~ког метода, као историограф наставио је трагом претходника, Валтрови}а, Милутинови}а, Петкови}а, Попови}а, поставqају} и, заједно са \ур|ем Бо{кови}ем,  темеqе историографских истра`иваwа на{е средwевековне архитектуре у ме|уратном и послератном периоду.

Од свих wегових бројних активности најмаwе је позната она основна, градитеqска. Диплому Архитектонског одсека Техни~ког факултета у Београду Дероко је стекао релативно касно, када је ве} имао тридесет година. У ме|увремену, студирао је у Риму, у Прагу и Брну. Одмах по дипломираwу (1926) изабран је за асистента, а затим је, сли~но као и Милан Злокови} неколико година раније, боравио у Паризу, студирају}и византоло{ке науке на èцоле дес Хаутес èтудес код професора Габријела Мијеа. По повратку у земqу наставио је каријеру факултетског наставника и био изабран најпре за доцента (1929), потом ванредног (1936) и редовног професора 1948. године.

Дероково париско искуство укqу~ује ~есте сусрете са протагонистима нове уметности. Захваqују}и Растку Петрови}у, песнику и дипломати, упознао је многе зна~ајне уметнике, ме|у којима и Пикаса, од кога је добио на дар слику коју је касније поклонио Народном музеју у Београду. “У Паризу сам сретао и Корбизјеа” - говорио је студентима. “Као и сви други архитекти, и он је полазио од форме, од обликоваwа, а функцију је трпао унутра, па како стане”.

Другом приликом, новинар “Илустроване политике” Зоран Секули} сетио се Дерокових ре~и изговорених у једном од ретких интервјуа, да је “онога Корбизјеа требало обесити, јо{ тамо на време, док није био заразио свет својом идејом о ку}и – ма{ини за спаваwе”.

У Дероковој одбојности према функционализму и, посебно, корбизијанском пуризму треба видети дубоке корене романти~ног духа, приро|еног мати~ним токовима новије српске архитектуре. Као и ве}ина српских градитеqа Дероко је неосетqив за помодне новотарије. О томе ре~ито сведо~е дела настала пре и после боравка у Паризу: ме|у wима нема разлике у идејним опредеqеwима, у примеwеним материјалима, у структуралним ре{еwима.

Током последwе године студија, и непосредно након дипломираwа, Дероко се, као и многи wегови исписници, огледао на серији конкурса расписаних за пројекте меморијалних, сакралних али и профаних објеката. На некима од wих примена српсковизантријског стила била је један од битних конкурсних услова (Павиqон у Филаделфији, Светосавски храм), на другима је садр`ај захтевао јасно изра`ену експресивност (меморијали на острву Видо и брду Зејтинлик код Солуна). Спомен обеле`је умрлим српским ратницима на острву Видо Дероко је обрадио у три варијантна ре{еwа, {то је у то време био уоби~ајени метод. На пример, бра}а Крсти} су освојили и прву и другу награду својим варијантним ре{еwима Павиqона у Филаделфији, а Борисавqеви} је, тако|е, био награ|ен за једно од три варијантна ре{еwа Спомен капеле на Зејтинлику. Дерокови пројекти Спомен обеле`ја на острву Видо су засновани на затвореној форми, али у третираwу ове затворене форме, у wеном литерарном подтексту, има битних разлика.

У првом од варијантних ре{еwа видна је намера да се обнови се}аwе на структуру средwевековних зидина, са ~етири куле на угловима, ~име се најдиректније повезује сада{wост и далека про{лост. У другом се Дероко приклонио апстрактној форми кру`ног каменог зида са две симетри~но распоре|ене куле и композицијом експресивних крста~а унутар меморијала. У тре}ем варијантном ре{еwу он се одлу~ио за систем суперпонираних планова камених зидова, за меморијал оп{ег карактера, за духовну структуру ван простора и времена, са крста~ама огромних размера, драмати~но уздигнутим пут неба.

Спомен капела на Зејтинлику, суде}и по скици са~уваној у уметниковој заостав{тини, није зна~ајније инспирисала Дерока, али је Светосавски храм у потпуностианга`овао wегов стварала~ки дух. Овом зна~ајном темом, која се у српској архитектури појавqивала у неколико наврата, Дероко се стицајем околности бавио два пута, у кратком временском раздобqу, најпре у облику дипломског рада, крајем 1925. и по~етком 1926. године, а потом и у облику конкурсног пројекта, крајем 1926. и по~етком 1927. године.

Дипломски рад представqа поне{то ~удну и не сасвим ускла|ену комбинацију романи~ког и византијског куполног ре{еwа. Унутра{wост цркве, суде}и по публикованој скици, била је ослобо|ена среди{wих стубова ~име је уве}ан осе}ај просторности. Сли~на целовитост унутра{wег простора постигнута је и у конкурсном раду, ~ија је структура, за разлику од дипломског рада, одре|ена схемати~ним петокуполним ре{еwем са елементима сецесијске модернизације у обликоваwу завр{етака кула које фланкирају монументални троделни портал. Ако се упореде предлози осталих аутора, изнети на конкурсу за ре{еwе Светосавског храма и публиковани у ~асопису “Ра{ка” 1929. године, Дерокова скица ~ини се најбли`а идеалу складног односа ентеријера Аја Софије и заводqиве силуете Гра~анице.

Романти~ни карактер носи у себи и први Дероков реализовани пројекат (1927 – 28), Ку}а пуковника Елезови}а у Wего{евој улици у Београду. Дело које је Дероку донело “награду за најлеп{у фасаду”, и које га је изнело на глас као градитеqа, компоновано је од елемената разли~итог порекла. У залу~еном порталу, залу~еним прозорима на првом спрату, у бифорама и среди{wој трифори на другом спрату, видqив је несумwиви утицај српсковизантијског стила, али је облик отвора у приземqу и поткровqу, као и облик сна`них пиластера који пробијају кровни венац претварају} и се, најзад, у малене куле, близак касној сецесији. Плитки реqефи у парапетима првог спрата и изнад трифоре на другом спрату разликују се од бројних сли~них примера са краја тре}е и по~етка ~етврте деценије по томе {то се не др`е академских образаца фигуралних представа са алегори~ним зна~еwем, ве} представqају ли~ну, Дерокову интерпретацију средwевековних мотива.

У свом радном веку Дероко је изградио јо{ неколико стамбених објеката, породи~них ку}а и вила. Карактер свих ових објеката, без изузетка, јесте романти~ан, било да је ре~ о подсе}аwу на куле и зидине (Ку}а адвоката Сими}а), на маwе или ви{е верну интерпретацију фолклорних гра|евина, једноставне моравске ку}е или сло`енијих модела конака (Сопствена ку}а на Дедиwу, Ку}а под Космајем), па и на подсе}аwа на амери~ке ладаwске ку}е ~ији је модел тридесетих година био веома популаран и помало пе`оративно називан “Холивуд стилом” (Ку}а адвоката Стаки}а).

Ку}а познатог београдског адвоката Обрада Сими}а настала је 1931. године на темеqима некада{wе {тале, сагра|ене три године раније. Према првобитном пројекту структура објекта подсе}ала је на део настаwене средwовековне градске зидине, са кулицама на крајевима. Током гра|еwа објекта Дероко је композицији додао и среди{wу степени{ну кулу која је надвисила остале и послу`ила као основа за поставqаwе сун~аног сата какви се ~есто могу видети на фасадама медитеранских градова. Постоје}у гара`у и перионицу у непосредној близини Дероко је доградио и адаптирао у стамбени објекат намеwен послузи. Овај релативно мали објекат, као и раније изгра|ени угаони стамбени објекат ~ији су аутори били Сини{а [ваби} и Боривоје Раденкови}, зами{qен је у фолклорном духу, сасвим разли~итом од основних карактеристика главног објекта. Тако су се на истом месту, у исто време, стекла Дерокова дотада{wа и буду}а стилска опредеqеwа.

После 1931. године Дероко се у гра|еwу стамбених објеката све ви{е приклаwа фолклоризму. У поре|еwу са Који}евим фоклористи~ким објектима, у којима има модернисти~ке модулације фолклорних мотива, Дероко је романти~но везан за изворне материјале (камен у приземqу, дрво на спрату, дрвени улазни трем у Ку}и под Космајем) и изворне облике декоративних детаqа, камених конзолица или димwа~ких глава. Посебно је зна~ајна у овом погледу Дерокова сопствена Ку}а за одмор, изгра|ена 1936. године на Дедиwу. Ве} у пројекту, на свој уоби~ајени неконвенционални на~ин, Дероко је назна~ио намеру да понови облике, материјале и методе народних неимара из давних времена, када се градило како се знало, умело и могло, а не како то гра|евински нормативи нала`у. Дерокова Ку}а на Дедиwу је у свом реализованом облику – а не само на црте`у – отворено нудила заборавqену лепоту притесаних греда, неравног фасадног зида, или таквих духовитих детаqа као {то су бурад за сакупqаwе ки{нице под олуцима.

Ку}а адвоката Стаки}а, изгра|ена на Дедиwу 1937. године, приклаwа се тада помодном маниру који је, кре}у}и се самом ивицом која озбиqну уметност дели од ки~а, те`ио да разбије стерилни безорнаментални модернизам. Сун~ани сат, русти~но омалтерисане фасаде, конзолице испод бифоре на спрату, само су детаqи расутих романти~них асоцијација којима недостаје унутра{wа кохерентност.

Обликоваwем профаних јавних објеката Дероко се бавио изузетно и, рекло би се, невоqно. Један такав пример је са~увана скица за нову зграду Филозофског факултета у Београду настала, по Дероковом се}аwу, око 1940. године, сасвим по узору на низ сли~них монументалних здаwа са високим приземqем у камену, два крилна тракта и ~еоним делом надви{еним над крилима и артикулисаним вертикалним пиластерима.

У основи сли~на просторна схема изгра|еног Интерната студената Теоло{ког факултета садр`и битно друга~ије обликовани угао, ~ија експресионисти~ки зако{ена кула и мисти~на атмосфера улазног трема прили~е онима који су ре{или да свој `ивот посвете ~истој духовности.

Конак манастира @и~а и Епархијски конак у Ни{у припадају основним Дероковим опредеqеwима: према медитеранској монументалној архитектури и према балканској фолклорној архитектури.

У првом слу~ају (@и~а, 1935) о~игледна је медитеранска инспирација, док је у другом слу~ају (Ни{, 1938, 1940) првобитна скица, која би се унеколико јо{ могла везивати за Медитеран, убрзо уступила место изво|а~ком пројекту, конципираном сасвим у складу са основним на~елима фолклоризма: пуно приземqе са тремом у средини, отворени еркери на угловима спрата, богато изба~ене стрехе, декоративно обра|ене димwа~ке главе.

У духу ме|уратног фолклоризма, заснованог на сопственим проу~аваwима, али и на идејама ~ији је протагониста био Бранислав Који} (\а~ки дом и [тампарија “Немаwа” у Скопqу), настали су пројекти Основне {коле у околини Смедерева (1944), јавног објекта у рударском граду (с.д., вероватно након Другог светског рата) и Мотела код манастира Студеница (1959). Ова Дерокова дела могу се посматрати и као прете~е соцреалисти~ких “домова културе”, па и Бра{ованових фабри~ких насеqа у Јагодини, [апцу, Зворнику или Тузли.

Пројектоваwу и гра|еwу црквених објеката Дероко је посветио најви{е амбиција, а wегова опредеqеwа у избору стилског модела указују на то да су композиција маса и структурални склоп гра|евине одр`авали предност над декоративним детаqима. Једино до сада познато Дероково дело које изми~е овом закqу~ку је wегов веома рани рад, Црква у селу Летwиковац код По`аревца, при ~ему је Петар Попови}, као старији коаутор, свакако имао пресудну улогу.

Конкурсни пројекат за ре{еwе Светосавског храма (1926 – 27) озна~ава једно ли~но ви|еwе проблема обликоваwа црквене гра|евине, засновано на комбиноваwу ви{е разли~итих историјских модела, а не искqу~иво на интерпретацији моравског триконхоса. Крајем тре}е деценије Дероко је у бројним скицама истра`ивао могу}е типове малих сеоских цркава у дрвету, бли`им сликовитим руским примерима него једноставним дома}им брвнарама, али и цркава у камену, блиским црквеним гра|евинама подизаним у старим српским крајевима и Поморју.

Сопствени модел црквене гра|евине Дероко је остварио у конкурсном пројекту за Цркву св.Саве у Сплиту (1935). У Дероковој заостав{тини задр`але су се две скице, ме|у којима има великих сли~ности, али и битних разлика. Скица испод које је Дероко сопственом руком записао да је “добила награду на конкурсу” реализована је не{то касније у Новом Сарајеву (1939 – 40) без икаквих измена. “Пробао сам – додаје Дероко на овој успутној беле{ци – да одр`им приморски тип старохри{}ански”. Друга, недатирана скица обеле`ена је једино латини~ним називом “перспектива”. Као и у првом слу~ају, основа ре{еwа је ротонда, али су краци крста у основи замеwени конхама, а купола прекривена калотом. Изоставqени су декоративни акценти као {то је традиционални звоник “на преслицу”. Крстообразно ре{еwе није просторно нагла{ено, али је зато целовитост композиције свакако уве}ана.

Саборна црква Св. Тројице у Краqеву (нереализовани пројекат, 1939) развијена је из награ|еног сплитског конкурсног рада и wегове сарајевске реализације. Уместо скромног звоника “на преслицу” овде се појавила висока кула звонара, тремом повезана са ју`ним краком крста у основи Цркве. Овакво ре{еwе има свог класи~ног представника у Ива~кови}евој Преобра`енској цркви у Пан~еву са краја седамдесетих година 19. века, а обновио га је Григорије Самојлов, годину дана пре Дерока, у изванредној заду`бини Теокареви}а у селу Ву~ју код Лесковца. Сна`ан среди{wи тамбур, ~ије је порекло у ранијој ротонди, носи на себи византијско кубе, па се ~итава композиција прибли`ава српсковизантијском моделу.

Кула – звонара, поставqена као самостални објекат у близини храма, појавqује се и у ранијим Дероковим пројектима. У заостав{тини која се ~ува у Архиву САНУ налази се и фотографија модела храма у слободном простору са одвојеном кулом – звонаром и нагла{еним улазом у крипту, {то би упу}ивало на помисао да је ре~ о спомен објекту. Облик храма, као и облик звонаре, говоре у прилог закqу~иваwу да је ре~ о касним двадесетим годинама, о делу насталом изме|у конкурсних радова за Светосавски храм у Београду (1927) и Сплиту (1935).

Упоре|иваwем неколико примера Дерокових кула, било да је ре~ о звонарама или спомен обеле`ју, мо`е се извести закqу~ак о сталној те`wи ка поједноставqеwу облика, {то мо`е бити знак Дероковог пристајаwа на утицаје модернисти~ког функционализма. Звонара у Цркви св. Димитрија у  Битоqу (1930) представqа спој високог експресивног каменог сокла и каменог крста угра|еног у ве} традиционални тип куле са трифором при врху. Спомен кула – звонара на смедеревском гробqу (1942) нема нагла{ено постоqе, монументални крст је тек назна~ен у стаблу куле, а отвор при врху је {ирок и једноделан. Најзад, Спомен кула на Газиместану (1953), уз сву експресивност каменог материјала, показује и типи~но модернисти~ке те`wе ка апстрактној правоугаоној стилизацији потпорwака у приземqу и процепа при врху.

Сли~на `еqа да се облици поједноставе, утврде и стилизују, појавqује се и у надгробним капелама породице Барловац (1928) и генерала Николајеви}а (1938) на Новом гробqу у Београду. Изме|у wих се и хроноло{ки (1934), и по оп{тим карактеристикама, уме}е Турбе Османа \ики}а у Мостару, у ~ијим облицима има и одблесака оријенталне раско{и, али и модернисти~ке те`wе за сведеним стилизацијама.

Дероков прагматизам у приступу идејама, појавама и qудима, ономе {то је добро познавао подједнако као и ономе са ~им се само срео, силно је про{ирио опсег wегових занимаwа. С друге стране, wегов изузетни смисао за једноставним саоп{таваwем сопствених разми{qаwа био је стални извор одре|ене подозривости средине, све до wегових веома касних година. “Мо`е да ми се ка`е да сам сва{тар – правдао се Дероко у једној телевизијској емисији – али целога века ја сам, по{то ми је дуга~ак век био, морао да из једног периода, једне области, једног занимаwа, једног интересоваwа пре|ем у друго, и тако сам, верујте, испунио овај свој `ивот потпуно”...

З. Маневић

Дела: Спомен костурница на острву Видо (1925, конкурсни рад, три варијантна ре{еwа); Скица за унутра{wост спомен цркве (1925, {колски рад); Црква у селу Летwиковац код По`аревца (1926, са П. Попови}ем); Светосавски храм у Београду (1926, дипломски рад); Спомен капела са костурницом на брду Зејтинлик код Солуна (1926, конкурсни рад); Гара`а са станом на спрату у Или~и}евој 3 у Београду (1926); Стамбена зграда у Wего{евој 26 (1927 – 28); Споменик војводи Путнику у Београду (1927, конкурсни рад); Светосавски храм у Београду (1926 – 27, конкурсни пројекат); Скица за цркву брвнару (1928, пројекат); Надгробна капела породице Барловац на Новом гробqу у Београду (1929); Типови сеоских цркава у камену и другим најскромнијим материјалима (око 1928, пројекти); Спомен црква са звонаром (с.д., пројекат); Ку}а у Сувоборској 16 у Београду (1929); Звонара код Цркве св. Димитрија у Битоqу (1930); Ку}а у Врwа~кој Баwи (1930); Црква св. Марка у Београду (1930, конкурсни пројекат); Ку}а у Ул. Баwи~ких `ртава 5 а (1931); Ку}а за домара у Ул. Баwи~ких `ртава 5 а (1931); Спомен турбе Осману \ики}у у Мостару (1934); Надгробни споменик породице Ки}евац на Новом гробqу у Београду (1934); Конак, Трпезарија и Мала црква у манастиру @и~а (1935); Црква Св. Саве у Сплиту (1935, конкурсни пројекат); Сопствена ку}а за одмор у Ул. Јована Дани}а 3 у Београду (1936); Вила у Ул. Бранка \онови}а 2 (угао Толстојеве) у Београду (1937); Надгробна капела генерала Николајеви}а на Новом гробqу у Београду (1938); Епархијски дом у Ни{у (1938, пројекат); Епархијски дом у Ни{у (1939 – 40); Црква у Белом Манастиру (1939, пројекат); Спомен капела и костурница посве}ена сарајевским атентаторима на Ко{евском гробqу у Сарајеву (1939); Надгробни споменик П.Дени}а на Новом гробqу у Београду (1939); Зграда Интената студената Теоло{ког факултета у Београду (1939 – 40); Црква Св. Тројице у Краqеву (1939 – 40, пројекат); Црква св. Преобра`еwа у Новом Сарајеву (1939 – 40); Зграда Филозофског факултета у Београду (1940, пројекат); Ку}а под Космајем (око 1940); Спомен костурница са звонаром у Смедереву (1942); [кола у Смедереву (1943, данас [кола “Димитрије Давидови}”); Сеоска {кола у околини Смедерева (1944, пројекат); Јавни објекат у рударском граду (с.д., пројекат); Спомен кула косовским јунацима на Газиместану (1952 – 53); Мотел у околини манастира Студеница (1959, пројекат); Адаптације зграде Народног музеја у Београду (1963, са П.Анагностијем и З.Петрови}ем); Зграда РТВ Београд и Музеј СПЦ на темеqима недовр{еног Светосавског храма у Београду (1964 – 67, пројекат); Делијска ~есма у Кнез Михаиловој улици у Београду (1984, конкурсни пројекат).

Библ.: Златно доба старе српске архитектуре, Ра{ка И, Београд 1929, 20-22; Стара на{а уметност и савремено ствараwе, Време 1.5.1932; На{а фолклорна архитектура, Годи{wак Техни~ког факултета у Београду, Београд 1935; О естетском критеријуму у старом на{ем неимарству, XX век, Београд 1938, 13-17; Исток, Запад и ми, Уметни~ки преглед, бр.12, кw.1, Београд 1938, 396-398; Хо}е ли на{а земqа добити цркве у савременом стилу?, Телеграм, Београд 29.10.1939; Народно неимарство И (мапа црте`а), Београд 1939; На{а фолклорна архитектура, Уметни~ки преглед, бр.3, Београд 1940, 72-79; Народно неимарство ИИ (мапа црте`а), Београд 1940; На{ национални стил у архитектури, Време 6.1.1941; О естетици народног неимарства, Уметност, бр.1, Загреб 1949, 49-51; Средwевековни градови у Србији, Македонији и Црној Гори, Београд 1950; Средwовековни градови у Србији, изд. Колар~ев народни универзитет, Београд 1951; Монументална и декоративна архитектура у средwевековној Србији, Београд 1953 (друго изд. 1962); Лепота на{е сеqа~ке ку}е, Јутро, Београд 1954, 12-14; 23; Корбизје као сликар и архитекта, Политика 12.6.1955; На{е старе ку}е и Оријент, Преглед архитектуре, Београд 1955; Средwовековни градови, Гра|а X, Археоло{ки институт САНУ, кw.3, Београд 1956; Архитектура старога века, изд. Нау~на кwига, Београд 1962; Фолклорна архитектура у Југославији, изд. Нау~на кwига, Београд 1964; Средwевековни градови на Дунаву, изд. Туристи~ка {тампа, Београд 1964; Света Гора, изд. Туристи~ка {тампа, Београд 1966; Са старим неимарима, изд. Туристи~ка {тампа, Београд 1967; Народно неимарство И. Стара сеоска ку}а, Споменик САНУ, Београд 1968; Народно неимарство ИИ. Стара варо{ка ку}а, Споменик САНУ, Београд 1968; Београд на сусрету два века у: Београд у се}аwима 1900 - 1918, Београд 1977, 10-42; Нека фамилијарна се}аwа и јо{ поне{то из старих писама у: С.Сремац, Бал у Елемиру, Београд 1979; Бар сам кроз плот вирио, Интервју, Београд 2.9.1983; Градона~елник Београда Богдан Богданови} пита Александра Дерока: [та је Београд могао да има, а нема, Интервју, Београд 11.11.1983; Вратити староме Београду стару ду{у, ИТ новине, Београд 23.9.1987; Мангуплуци око Калемегдана, Београд 1987.

Основна лит.:   Зоран Маневи}, Дероко, изд.САС, Београд с.д. (1991); Зоран М.Јованови}, Александар Дероко, Београд 1991.

Општа лит.:  Б.Несторови}, рук., 577; Маневи}, 1972, 19, 21, 35, 37; Мартинови}, 1973, 25; Мла|енови}, 1982, 24, 174; ЛЕЈ, 1984, 303; Миленкови}, 1988, 71, 98, 187; Кадијеви}, 1997, 6, 117-118, 131, 134-137, 139-141, 144-145, 153-154, 157, 160, 181, 184-185, 187, 189-190, 193, 199-203, 205, 221, 223.

Остала лит.:  ...,Фолклор у архитектури код нас ви{е се не обнавqа, Телеграм, Београд 24.9.1939; М.С.М.(аксимови}), Арх. Александар Дероко. Ни{та не по~иwе од Корбизјеа, Политика 11.7.1965, 20; Д.Стојанови}, А.Дероко. Уметност је најплеменитије узбу|еwе, Политика 4.8.1974, 17; Михајло Митрови}, Неимарска страст, НИН 22.9.1974, 34; Брана Максимови}, Дероков пионирски подухват, Политика 5.10.1974, 16; Зоран Петрови}, Ро|енданска ~еститка академику Александру Дероку, Архитектура урбанизам, бр.73, Београд 1975, 6-7; Богдан Богданови}, Александар Дероко у: Уметници академици 1968-1978 (каталог), изд. Галерија САНУ, Београд 1981, 208-212; (М.С.М., приредио) Ли~ност једног времена. Богдан Богданови} о истори~ару на{ег старог градитеqства и архитекти Александру Дероку, Политика 5.3.1983; Мома Дими}, Дероков век, НИН 6.3.1983, 27-28; (Радован Попови}) До`ивети стоту, НИН 23.9. 1984, 32-33; Драган Јованови}, Црква против цркве, НИН 17.2.1985, 39; М.Д., У спомен Александра Дерока, Политика 2.12.1989, 16; Марија \ор|еви}, Снови Александра Дерока, Политика 13.11. 2004.