člo

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

РЕСУЛБЕГОВИЋ Селим (1952 - Улцињ)

Студирао у Сарајеву (1970-77). Запослен у СИЗ-у за стамбене и комуналне послове Улцињу (1977-78), Скупштини општине Улцињ (1978-79), Радној организацији за обнову и изградњу општине Улцињ (1979-88), сопственом бироу “Ваш дом”, Улцињ (1988-92), Архитектонском студију “Giuseppe Cirillo", Напуљ (1992-99), сопственом бироу “Ital Design”, Улциw (1999 до данас).

Пратећи најновија догађања у архитектури, радећи и у иностранству, Ресулбеговић не заборавља традиционалну архитектуру, поготову потребе уклапања у приобални појас. Избор изражајних форми зависи од карактеристика окружења и програмских захтева, где користи сваку могућност, из чега произилазе различите форме, без унапред зацртаних праваца. Распон прилаза је велик, почев од чистих форми у ортогоналној шеми, примењених на друштвеним објектима, до слободних на Вили Никци, Улцињ (1989), где се приближава скулптури. Објекат се нашао у пријатној асоцијацији на бело платно што лелуја на ветру одсликано на небеском плаветнилу у чистом приморском ваздуху и бујном зеленилу. За стубове који су у склопу ограде, знатно је надвисујући, не пита се зашто су ту кад ништа не носе; не пита се јер су добро уклопљени. Они носе композицију.

Доста је пројектовао са коауторима, као што је пројекат џамијског комплекса у Бару (2000, градња у току), којег је израдио са Фуадом Маврићем. Поред доминанти које чине два минарета са стилизованим завршецима ту је у секундарној архитектури искоришћено у прилагођеној форми наслеђе исламске архитектуре, понајвише посредством специфичних отвора и орнаментике у ортогоналној поставци. Али ништа није омело да место нађе и личан израз у слободнијим формама које нису ортогоналне, у циљу да старо и ново сложно опстану. На овом објекту осећа се присуство Медитерана. Контуру надопуњују снажније перфорације, дајући јој необичан значај, остварујући поступност прелаза од отвореног ка затвореном. Ту је и назнака пријатне климе, где се, допунски, низом надстрешница акцентира интима.

Пуним зидним платнима, класичној градњи, не може се одолети у амбијенту препуног камена и мора. Колико год се од тога удаљавали, пред могућностима нових материјала, томе ћемо се, бар повремено, враћати. Али, пројектујући ван тог амбијента, у централним просторима, који су често отуђени, без препознатог континуитета, природно је да се аутор, као и овај, осећа изазван да се само ослони на себе, на слободне форме изражавања, замењујући природне материјале индустријским. Он то најчешће остварује на друштвеним и пословним објектима.

А. Маркуш

Дела: Основна школа “Маршал Тито”, Улцињ (1980); Зграда правосудних органа, Улцињ (1985); Вила “Никци”, Улцињ, (1989); Ресторан Баракуда (1999); Ресторан Калампер, Добре Воде (2000); Џамијски комплекс у Бару (2000, радови у току, са Ф. Маврићем); Вила Омерагића, Бар (2004); Вила Irishkin, Улцињ (2004).