Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

АРСИЋ Петар
(1950, Београд)

Студирао у Београду (1969 - 75). Запослен у бироу “Архитектура и урбанизам”, “Инвестбироу”, и као наставник на Архитектонском факултету (1990. до данас).

Уметничка биографија Петра Арсића чини се непрегледном и по обиму и по садржају: на стотине конкурсних радова, пројеката, реализованих дела, од урбаних целина до ентеријера. Оваква пребогата биографија најпре указује на активност која је без премца у српској архитектури, али и на контакте са разним срединама, разним културама, на савладавање разних програма, често веома компликованих. Више од тридесетак награда, стручних и друштвених, које прате Арсићеву биографију, сведок су да је рецепција његових дела била подједнако добра и у домаћој и у
иностраним срединама, што је такође реткост међу српским архитектима.

Постоје два начина да се оваква богата градитељска биографија оствари: може се угађати сваком инвеститору, свакој средини, сваком стилском правцу понаособ, или се аутор може определити за “интернационални стил”. Арсић је изабрао овај други метод и његова дела не подсећају ни на који узор, не везују се ни за какву локалну или регионалну стилску тенденцију. Арсићева дела су апстрактна по карактеру, лишена било каквог трага литературе, она припадају глобалистичком погледу на свет и стога су свуда добродошла. Симбол оваквог Арсићевог става је пројекат Меморијалног центра у Бакуу, Азербејџан. У обе варијанте пројекта две џиновске отворене шкољке подржавају бисер, куглу која представља планету Земљу. Нема ни трага од локалног градитељског наслеђа које се тако често користи у пројектима намењеним срединама егзотичним са нашег европског становишта. И у многим другим пројектима, без обзира на њихов садржај, волуминозност и конструкција односе превагу над декоративношћу или литерарним реминисценцијама.

У пројектима спортских објеката, базена и хала, овакво опредељење је природно, будући да је ова врста објеката најчешће лоцирана изван градске средине. Али и у пројектима за реконструкцију делова урбане средине, какви су Хотелски комплекс у близини Јадранског сајма у Будви, или Аутобуска станица у Београду, која је лоцирана непосредно уз стару Железничку станицу, појављују се армирано - бетонске структуре које се величином и одсуством историцизма намећу као нова реалност, везана искључиво за идеале века који управо започиње.

Уочена наклоност ка стварању новог духа средине, независно од градитељске традиције, провлачи се у Арсићевим делима конзеквентно од најранијих дела, међу којима значајно место заузимају Хотелски комплекс “Лагуна” у Градцу (са С.Димитријевићем, 1988), Објекти мале привреде (са П.Ђукићем 1991), Аутобуска станица у Пожеги. У Аутобуској станици у Пожеги (2000), зачиње се просторна композиција која је у развијенијем облику присутна и у Арсићевом до данас најзначајнијем делу, Спортској хали и Тржном центру “Миленијум” у Вршцу (2002). Хоризонтала и вертикала, тај прастари архитектонски мотив, с разлогом је различито третирана у Пожеги и у Вршцу. Мањем објекту у Пожеги одговара вертикала интегрисана у тело хоризонталног објекта. Као угаони мотив она је добила и извесну, за Арсића не уобичајену, романтичну црту, облик зарушеног ваљка који асоцира на остатке средњовековних кула.
Када је реч о знатно већем објекту, у Вршцу, вертикала је постала посебан деташирани објекат, не само зато што се ради о различитим наменама, хоризонталног и вертикалног дела комплекса, већ више стога што грађевински комплекси ове величине не дозвољавају сажета решења (на пример, Антићев ра зуђени Спортски комплекс на Дорћолу неупоредиво је природнија композиција од његовог сажетог Спортског компекса у Земуну). Проблем је и у мери. У оба случаја, и у Пожеги и у Вршцу, Арсић је ускладио хоризонталну и вертикалну масу, што је особина која га сврстава међу велике мајсторе - градитеље. Слично мајсторство показао је и у пројекту “Camp Nou” у Барселони у коме су две куле - близнакиwе, елиптиčних основа, у готово савршеној равнотежи са структурално занимљиво пројектованом халом. Арсићев богати “руски опус” више нам је познат по пројектима, него по реализацијама. Као и у другим срединама које доживљавају бурни развој, као и у бројним релативно новим арапским и афричким државама, савремени инвеститори, и у Русији и у бившим совјетским републикама, најчешће се олако одлучују за претерано велике грађевинске програме, који по правилу остају нереализовани.

Међу овим нереализованим пројектима великих волумена, Пословни центар “Багратион” у Москви (2006, 85.000 м²) садржи Арсићеве омиљене обле форме и деташирану вертикалу, па представља композицију свакако занимљивију од истовремено пројектованог другог Пословног центра “Могилев”, такође у Москви, и такође огромне квадратуре (220.000 м²).
У Русији је Арси} остварио и неколико ентеријера значајних јавних објеката као што су Државна палата у Кремљу (1997) и палата предузећа “Гаспром” (2003). У првом примеру Арсић се држао строгих правила реконструкције историјског амбијента, док је у палати предузећа “Гаспром” остварио модерни ентеријер са извесним назнакама историчности, којих нације са тако дугом
историјом империјалне силе тешко могу да се одрекну.

Пливачки базени су тема која је Арсића посебно интересовала. Двадесетак различитих студија базена показује маштовите конструкције које у 3Д презентацијама делују импресивно.

Арсићево дело је значајан допринос савременој српској архитектури, шири њене оквире, превазилази њену провинцијалну самодовољност. Арсић комуницира са целим светом директно, без икаквог комплекса припадника мале архитектонске средине из које потиче, захваљујући својој огромној радној енергији и срећно одабраном опредељењу за апстрактну геометријску форму.

З.М.

Остала дела: Централна аутобуска станица у Београду (2000, пројекат); Реконструкција центра Крагујевца (2003, пројекат); Агро - индустријски комплекс у Старој Пазови (2004, пројекат); Делта центар у Београду (2005, пројекат); Спортски и пословни комплекс у Панчеву (2006, пројекат); Реконструкција центра Новог Београда (2007, пројекат).

Библ.: Просторна интеграција, прилог истраживању релација теорије и праксе, Београд 1999.

Општа лит.: Салон, 1977, 12; Салон, 1983, 26; Салон, 1986, 7, 8; Салон, 1988, 2, 3; Салон, 1989; Салон, 1993, 57, 58; Салон, 1994, 72, 73, 76, 85; Вујић 2002, 42 - 43.

Остала лит.: Д.Марић, Портрети: Петар Арсић, Форум 28, 1994, 8; Д.Милашиновић Марић, Хала за нови миленијум, Глас јавности 17.4.2001, 24; М.Митровић, Вршачки "Миленијум", Политика 25.8.2001.