Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА
БОРИСАВЉЕВИЋ Милутин (1889, Крагујевац - 1969, Париз)
Студирао у Београду (1907 - 13). Запослен у Министарству грађевина (1913-18). Студирао естетику у Паризу код проф. Виктора Баша и докторирао на Сорбони (1926). По повратку у земљу основао архитектонски биро “Партенон”. Током 1930. био уредник часописа ”Неимар” а средином тридесетих година основао Катедру за естетику на Филозофском факултету у Београду. После ослобођења запослен у Министарству грађевина до емигрирања у Париз (1950) где је живео и радио све до смрти.
Др Милутин Борисавqевић остао је у нашој средини запамћен као архитекта, аутор уређења Студентског парка у Београду, оне прелепе ограде и раскошних капија које одишу духом француске архитектонске традиције. Остао је запамћен и као градитељ Основне школе у Марулићевој улици, као и неколико десетина градских вила и стамбених зграда, међу којима кључно место заузима вила породице Флашар на скверу између улица Корнелија Станковића и Огњена Прице на Котеж Неимару.
Они који су се посебно занимали за Борисавqевићево духовно наслеђе откривали су и његове полемичне текстове у дневној штампи из међуратног доба. Карактер ових текстова био је стручан, али често и маркетиншки обојен, какви су, најчешће, текстови архитеката: о конкурсима за уређење појединих делова града, о успешним (сопственим) и неуспешним (туђим) решењима, о дигнитету струке који одређује, између осталог, и висина хонорара која се исплаћује архитектима за њихове пројектантске услуге.
У поменутим архитектонским објектима, као и при поновном читању новинских текстова, чија се актуелност одржала до данас, Борисављевић се исказује као један од значајнијих српских градитеља нашега века. Истина је, међутим, да се овако оцртан Борисављевићев лик не би могао препознати, па ни вредновати, било где изван граница српске културне сфере, чак ни изван граница српске државе. Свет, углавном, не занима наша архитектура, уколико није реч о фолклору или регионалном историцизму, а још мање га могу занимати константно лоше прилике у нашој архитектонској свакодневици.
На сре}у, постоји и сасвим друга~ији Борисавqеви}ев лик, овен~ан ореолом нау~ника, лик присутан и {ироко признат у свету, ви{е него у Београду. Током прве половине двадесетих година про{лога века Борисавqеви} је студирао естетику на Сорбони и докторирао код Виктора Ба{а. Истовремено, бавио се самосталним истра`иваwима и своја откри}а саоп{тавао у стру~ним ~асописима Ла Цонструцтион Модерне, Буллетин де л’Амицале де л’Ецоле Специале д’Арцхитецтуре, Ле Маитре д’Оеувре, као и у посебним издаwима, Пролегоменес а уне естхетиqуе де л’арцхитецтуре и Ла сциенце де л’хармоние арцхитецтурале, објавqеним заслугом париског издавача Фисцхбацхер-а. Овај први, париски период `ивота и рада, Борисавqеви} је сјајно окон~ао докторском дисертацијом и кwигом “Лес тхеориес де л’арцхитецтуре”, у којој је изнео своје крити~ке погледе на теоријско третираwе архитектуре, од римског градитеqа и писца Витрувија до естети~ара и филозофа модерног доба.
Године 1926. Борисавqеви} се вра}а у отаyбину и трајно настаwује у Београду, одлу~ив{и да своју основну активност, као {то смо ве} навели, оствари на поqу практи~не архитектонске делатности, као пројектант, предузима~, оснива~ стру~ног гласила “Неимар” (1930) и стални пратилац архитектонских збиваwа у јавним гласилима “Правда”, “Време” и “Политика”.
Естети~ар Борисавqеви}, доктор Париског универзитета, као да предосе}а ограни~еwа која наме}е провинцијални дух средине из које је поникао. Сигнале је осетио јо{ у време боравка у Паризу, када је у о~игледној намери да се прибли` и наставном колегијуму Архитектонског одсека Техни~ког факултета публиковао два текста у ~асопису “Мисао”: “О нау~ној естетици архитектуре” (1924) и “Је ли могу}на нау~на настава о архитектури?” (1926). Текстови су остали без икаквог одзива. По~етком тридесетих година објавqује “Увод у естетику”, кwигу која му отвара врата за скромно место хонорарног професора естетике на Филозофском факултету у Београду, захваqују}и унеколико и предговору са потписом Богдана Попови}а.
Борисавqеви}еву `еqу да се 1939 године кона~но домогне наставни~ког поло`аја на мати~ном Архитектонском одсеку Техни~ког факултета у Београду осујетили су Александар Дероко и Димитрије М. Леко. Предмет, за који је Борисавqеви} конкурисао, носио је назив “Јавне и монументалне гра|евине”, али је кqу~но место у материјалима поднетим Комисији, поред фотографија ограде на Студентском тргу и Основне {коле у Марули}евој улици, имала и објавqена дисертација, кwига “Лес тхеориес де л’арцхитецтуре”.
Правдају}и се тиме да “обим и на~ин како г. Борисавqеви} своју теорију заступа и изла`е прелази границу прихватqиве примене за наставу на {коли ове врсте”, Дероко и Леко показују потпуно неразумеваwе за Борисавqеви}еве естети~ке студије, оставqају}и нам, ме|утим, у свом реферату и крити~ки текст познатог француског естети~ара [арла Лалоа, публикован у ~асопису “Филозофски преглед Француске и иностранства” 1927 године.
Захваqују}и овом са~уваном документу, са дана{wе временске дистанце, оцртавају се не само на{е традиционалне невоqе у препознаваwу дома}их вредности, ве} је у wему садр`ан и компетентни суд о укупном Борисавqеви}евом делу, које је у наредним деценијама само допуwавано и развијано.
“До{ао из Србије да спреми и брани једну тезу о теоријама у архитектури” – пи{е Лало – “млади архитект Милутин Борисавqеви} анализира поглавито концепције специјалиста у својој уметности: Витрувија, Албертија, Французе из 17 и 18 века, који немају ни~ег својственог, Виоле - ле - Дика, у Енглеској Бел~ера и (само у скици) Раскина, у Нема~кој [опенхауера, Хегела, Фи{ера, Адамија, Тир{а, Гелера, Велфлина. У принципу – констатује Лало - писац усваја доктрину естетике по симпатији или уосе}аваwу (еинфÉхлунг) и `али {то је налази само код Тир{а. 'Архитект, вели он, узди`е се вертикалама, {ири се хоризонталама, пеwе се или силази по косим линијама'.
Борисавqеви} је “анфан терибл” уосе}аваwа. ^им поку{а да прецизно објасни извесне форме, он се углавном позива на покрет о~ију. То је, за лепоту, један мало одре|ен критеријум. У ствари, изгледа да је Борисавqеви} прихватио тезу уосе}аваwа само преко воqе. Wегов идеал је сасвим друга~ији: нау~ни и физиоло{ки, а не мисти~ни и психоло{ки. И он гаји неустра{иву веру у тај идеал. Wегов сан, много пута наба~ен у кwизи и техни~ким ревијама, састоји се у томе да пру`и архитектонским проблемима 'опти~ко-физиоло{ко' разре{еwе. На пример, апстрактни геометријски нацрти старих теорети~ара не одговарају било каквој стварној перспективи. Борисавqеви} их замеwује конкретним нацртима који прихватају перспективну стварно ви|ену од гледалаца.
Све ове индикације изазивају на први поглед доста приговора, али оне су пуне обе}аwа. Са~екајмо кона~не резултате, мада ја верујем да једна естетика нау~ног карактера мо`е и треба данас да буде схва}ена друга~ије и, на `алост, много скромније", пи{е на крају Лало.
Скромност, заиста, није красила Борисавqеви}а, бар у то млади}ко париско доба, ни у свакодневној комуникацији са qудима, као ни у духовној комуникацији са историјским ли~ностима и идејама. О томе нам је своје сведо~еwе оставио Стојан @ивадинови} у козерији коју је под називом “Раде Неимар” објавио у Српском кwи`евном гласнику по~етком септембра 1924 године. Борисавqеви} је, заиста, био убе|ен да је wегова улога у области естетике месијанска, да је “открио” нау~ну естетику, битно разли~иту од “филозофске естетике” која је у ~итавој досада{wој историји уметности оперисала појмовима а не ~иwеницама.
У готово свим каснијим делима, у низу есеја публикованих крајем тридесетих година, у кwигама које се баве техни~ким проблемима функционисаwа ока, али и питаwима опти~ко - физиоло{ке перспективе (изд. Министарства гра|евина, Београд 1948), као и у свом главном делу "ТраитÕ д'естхетиqуе сциентифиqуе де л'арцхитецтуре", Борисавqеви} консеквентно разра|ује своје идеје из младих дана, баве}и се ви{е естетиком архитектуре него естетиком у оп{тем смислу. “Окренимо ле|а филозофији, расплинутости, самовоqи и неодре|ености филозофских појмова - узвикује Борисавqеви}. Буду}ност припада науци, док филозофија и филозофска естетика припадају про{лости. Данас су нау~не лабораторије замениле јалова саwареwа тих 'господара појмова', која су се одвијала изме|у ~етири зида wихових радних кабинета и библиотека”.
Како је ве} Лало та~но запазио, Борисавqеви} је веровао да је својим укупним истра`иваwима доказао да је архитектура, бар са станови{та естетике, “уметност времена и да само захваqују}и тој ~иwеници она успева да не{то изрази. Јер, да је она уметност простора” – закqу~ује Борисавqеви} - “било би немогу}е објаснити естетска задовоqства која се манифестују приликом посматраwа архитектонских објеката.
То естетско задовоqство ле`и у правилним и ритми~ним покретима о~ију, сли~ним правилном ритму линија, повр{ина и фигура, у ~ему препознајемо “Закон истог” и “Закон сли~ног”, једине законе хармоније и лепоте у архитектури. Естетско задовоqство се обја{wава ритмом покрета прилаго|еним природи на{их о~ију, на ~ему по~ива и лепота линија са којима се подударају (пулцхра дицунтурqуе виса плацент). Немогу}е је разумети задовоqство које би било везано за неку препреку – пи{е Борисавqеви}.
Лако}а која се налази у основи нервних токова ути~е на осе}ај задовоqства. Задовоqство и бол су условqени лако}ом, односно те{ко}ом, са којима се одвијају биоло{ки процеси. Један покрет је пријатан или непријатан на основу тога да ли је лако извр{ен, или је wегово извр{еwе наи{ло на препреку”.
Последице овог новог станови{та од великог су зна~аја за нау~ну естетику архитектуре. А главна обеле`ја нау~не естетике архитектуре, по Борисавqеви}у, су у томе “{то нам омогу}ава да схватимо на који на~ин непокретне, бе`ивотне и мртве ствари, као {то су линије, повр{ине и геометријска тела, могу постати покретни и `иви, и како могу да изразе разли~ита ду{евна стаwа.
Те линије ду` којих клизе на{е занесене о~и јесу, у ствари, wихови води~и: на тај на~ин се на{е о~и пеwу и спу{тају заједно са линијама, иду с лева на десно или с десна на лево, бр`е или спорије, смаwују}и своју брзину (пример прекинуте линије) или је, пак, пове}авају}и све ви{е (пример колонаде ви|ене из перспективе) итд. Захваqују}и том покрету, линије постају емотивни говор помо}у кога се уметник обра}а и преноси своја осе}аwа, помо}у кога он изра`ава свој карактер, свој темперамент и своје идеје”.
Методима “нау~не естетике архитектуре” Борисавqеви} истра`ује основе елемената архитектонског дела који, како мисли, једини могу бити предмет естети~ких разматраwа: ритам, симетрија, асиметрија, пропорција, хармонија, композиција.
Ритам је, по Борисавqеви}у, једна од најва`нијих естетских категорија. "Захваqују}и ритму архитекта мо`е да изрази све нијансе своје емотивности, да објекту удахне сопствени `ивот, сопствени ритам”.
Следе}а ме|у најва`нијим естетским категоријама је, по Борисавqеви}у, симетрија. “У симетрији се на{ визуелни до`ивqај своди на механи~ке процесе присутне у `ивој материји, на не{то {то је једноставно, неоспорно, а могло би се ре}и и апсолутно – пи{е Борисавqеви}. Ма каква да је архитектонска вредност делова који ~ине једну гра|евину, симетрија је та која увек обезбе|ује хармонију и целину, под условом да су делови симетри~но распоре|ени и груписани око једне осе симетрије, око центра равноте`е, тј. око неког сигурног и ~врстог сто`ера симетри~ности”.
“Закон истог” и “Закон сли~ног” су по схватаwу Борисавqеви}а “једини који су архитекте ослободили свих окова, оставqају} и сву слободу wиховим уметни~ким креацијама”. Нау~на естетика архитектуре, по Борисавqеви}у, и јесте наука “јер се наука не мо`е замислити без закона, као ни без обја{wеwа естетских феномена из којих су ти закони и произа{ли”. Најзад, ни у композицији архитектонског објекта “ни{та није слу~ајно”. “На првом месту, сматра Борисавqеви}, композиција треба да се повинује законима симетрије, асиметрије, пропорција, хармоније и ритма. То су, ме|утим, само помо}ни закони. Оно {то је својствено композицији јесу разли~ите комбинације.
Са~инити објекат јесте уметност комбиноваwа, креираwа, пронала`еwа, избора. Тако неки симетри~ни или, пак, асимери~ни објекат мо`е такав бити из једног или ви{е разлога. То не зависи од симетри~ног или асиметри~ног распореда просторија, ве} од разли~итих уметни~ких идеја”.
“Поставqа се, ме|утим, питаwе, наставqа Борисавqеви}, који су то закони композиције? Оп{ти закон композиције јесте закон равноте`е целине око осе, било симетрије или асиметрије. Ради се о томе да делови распоре|ени око те осе стоје у равноте`и и да су уједна~ени. Према том закону делови не би требало да буду ни превелики, ни премали у односу на део који се налази у средини и који представqа wену осовину”.
Равноте`у, јединство и хармонију Милутин Борисавqеви} је тра`ио и налазио прате}и покрете својих о~ију. Други су то исто поку{авали прате}и апстрактна уоп{таваwа својих искустава, верују}и да је лепота једна идеја, да према томе “по~ива на објективним темеqима, независним ~ак и од ~овека, независним и од варијација wеговог естетског укуса, свих хирова wеговог сензибилитета, да је, према томе, Лепота свеоп{та, универзална, ве~на”, како то лепо ка`е Луј Откер у уводу за Борисавqеви}ев есеј “Златни пресек”.
Есеј “Златни пресек” зами{qен је као једно од низа јавних предаваwа о проблемима пропорција у уметности. Посетиоци ових предаваwа били су бив{и и актуелни студенти [коле лепих уметности (èцоле дес Беауx Артс). Борисавqеви}ева ли~на потреба да по поновном доласку у Француску, после ви{е од две деценије, после ратне катаклизме, обнови старе везе, свакако је допринела да уло`и напор који превазилази обим и садр`ај једног рутинског предаваwа.
С друге стране, позив да одр`и предаваwе о “Златном пресеку” добро је до{ао Борисавqеви}у да обнови се}аwе на укупну конструкцију о “нау~ној” насупрот “филозофској” естетици, о “физиоло{кој” а не “математи~кој” природи естетског феномена. Отуда је основном предмету свог предаваwа Борисавqеви} придодао {ироки увод у коме расправqа о основама свог у~еwа: о разликама изме|у естети~ког и математи~ ког света, о критици математи~ког метода у истра`иваwу естетских феномена и, најзад, о “Златном пресеку” са станови{та “нау~не естетике”.
У анализи примене “Златног пресека” у архитектури Борисавqеви} је убедqив. Готово да нема класи~ног монументалног објекта, од Партенона до Ле Корбизјеових вила, у коме се са мало ма{те не мо`е уцртати правоугаоник ~ије су странице прибли`но изведене из формуле “Златног пресека”. И Корбизјеов “Модулор”, ~ија је популарност достигла огромне размере, настао је крајем ~етрдесетих година на изненадном занимаwу за “Златни пресек”. У прибли`но исто време када је Откер замислио серију предаваwа о проблемима пропорционисаwа, руководство Миланског тријенала организовало је Први интернационални скуп “Де дивина пропортионе” на коме су у~ествовали бројни нау~ници, естети~ари, архитекти, уметници са свих континената.
За{то овом скупу није присуствовао др Милутин Борисавqеви}? Када је по~етком двадесетих година “откривао” Париз и нове погледе на естети~ке проблеме, Борисавqеви} је био добродо{ли пријатеq из славне Србије. По~етком педесетих година Борисавqеви} је емигрант из комунисти~ке Титове Југославије, и wегово уклапаwе у “слободни свет” те~е споро, болно, уз сталне материјалне те{ко}е. Мада у својој краткој забеле`еној аутобиографији с поносом исти~е да је у три маха био награ|иван од стране француске Академије наука, ипак је своје `ивотно дело, “ТраитÕ д'естхетиqуе сциентифиqуе де л'арцхитецтуре” био прину|ен да изда о сопственом тро{ку, опомиwу}и пријатеqе и познанике, све до пред крај `ивота, да кwигу купе искqу~иво у “кwи`ари Ха{ет, Булевар Сен @ермен 79 у Паризу”, којој је предао ~итав тира` у комисиону продају.
Борисавqеви}ево добровоqно изгнанство из отаyбине и боравак у Паризу, дуг готово две деценије, јо{ увек су обавијени извесном тајновито{}у. Комеморативни текст Етјен Суриоа, објавqен у угледном француском ~асопису “Ревуе д'ЕстхÕтиqуе”, сведо~и да Борисавqеви} није био нева`на ли~ност у нау~ним круговима Париза, не толико познат као ве{ти Румун Матиле Гика, али ипак тихо присутан.
У породи~ним се}аwима постоји `иво сведо~еwе о Борисавqеви}евом смислу да практи~но примени своје велико познаваwе “опти~ких илузија” у области примеwене уметности, ви{е него архитектуре која је средином на{ег века била под диктатом правоугаоног схемати~ног функционализма. Во|ен потребама практи~не промоције својих накупqених сазнаwа, објавио је низ есеја у стру~ним ~асописима “Ла Цонструцтион Модерне”, “Л’Оптиqуе Францаисе”, “Оптициен Лунетиер”. Тек пред смрт, вра}ају}и се проблемима који су га интересовали на самом по~етку каријере, објавио је надахнут текст “О филозофији архитектонског компоноваwа А.Фарана” у истој “Ревуе д’естхетиqуе”, у којој }е се неколико година касније појавити и надахнути текст Е.Суриоа о естети~ару М. Борисавqеви}у.
Естети~ар, истра`ива~ на поqу експерименталне психологије и физиологије ~ула вида, следбеник најпознатијих светских имена у овој грани~ној области изме|у објективног и субјективног схватаwа стварности, Борисавqеви} свакако није до краја разре{ио све основне дилеме уметника и естети~ара, али је, ипак, оставио иза себе дело, сло`еније и далеко зна~ајније од скромне улоге успе{ног српског градитеqа и хонорарног предава~а на Београдском Универзитету, које му је на{а средина за `ивота могла да понуди.
З. Маневић
Дела: Споменик војводи Путнику (1925, конкурсни пројекат); Костурница на Зејтинлику (1926, конкурсни пројекат); Светосавски храм (1926 - 27, конкурсни пројекат); Вила Малу`еви}а у Толстојевој 1 (1928); Колар~ев народни универзитет (1928, конкурсни пројекат); Ку}а ин`. Боре Попови}а, Копитарева градина 2 (1928); Ку}а Дамјана Бранкови}а у Булевару југословенске армије 2 (1928); Ку}а генерала Јови~и}а у Ранкеовој 21 (1929); Ку}а Милице Крсти} у Гвозди}евој 26 (1929); Атеqе вајара Драгомира Арамба{и}а, угао Огwена Прице и Јанка Веселинови}а (1929); Ограда Студентског парка (1929); Вила Qубомира ]укови}а у У`и~кој 35 (1930-31); Основна {кола у Марули}евој 8 (1930-31); Вила Славка Сири{~еви}а у Ул. Лазе Сими}а 29 (1931); Ку}а Миленка Сладекови}а у Бранковој 16 (1931); Вила Игwата Фла{ара на углу ул. Корнелија Станкови}а и Огwена Прице (1931- 32); Ку}а Карла Хусwика у Ул. војводе Богдана (1932); Ку}а Марије Попади} у Ул. Корнелија Станкови}а 12 (1933); Сопствена ку}а у Ул. Новопазарској 33 (1934); Ку}а \ор|а Борисавqеви}а у Охридској 4 (1936- 37); Вила Карла Хусwика у Булевару мира 26 (1939); Вила Милана Дој~инови}а на углу Булевара мира и Алексе Ба~ванског (1938-39); Ку}а Qубице Здравкови} у Ул. Саве Кова~еви}а 6 (1940 - 41).
Библ.: Архитектура у модерном стилу, Српски техни~ки лист, бр.11, 1914, 85-86; Ме{трови}ев Видовдански храм, критика wегове архитектуре, Српски техни~ки лист, 1914, 113-117; Децоуверте де ла перспецтиве оптицо - псyсиологиqуе, Буллетин де л' Амицале де л'Ецоле Специале д'Арцхитецтуре, бр.3, Париз 1923; Пролегоменес а уне естхетиqуе де л' арцхитецтуре, Париз 1923, изд. Фисцхбацхер (два издаwа); Ла сциенце де л' хармоние арцхитецтурале, изд. Фисцхбацхер, Париз 1925; Лес тхеориес де л'арцхитецтуре, изд. Паyот, Париз 1926 (друго изд. 1951; издаwе на {панском језику Буенос Ајрес 1949); [та је то архитект?, Правда 13.1.1929, 7; Архитектонски проблеми из монументалне, надгробне, црквене, јавне, приватне и индустријске архитектуре, Београд 1931; Историја естетике, изд. А.Попови}, Београд с.д. (1935); Историја естетике. Платонова естетика, Београд 1937; Л’естхетиqуе сциентифиqуе ест - елле поссибле? Деуxиеме Цонгрес Интернатионал д’естхетиqуе ет де сциенце де л’арт, изд. Алцан Т.ИИ, Париз 1937; Физиологија ~ула вида, Београд 1939; Опти~ко - физиоло{ка перспектива, Београд 1948; Ле Номбре д'Ор ет л'естхетиqуе сцинтифиqуе де л'арцхитецтуре, Париз 1952 (друго изд. Париз 1963); Траите д'естхетиqуе сциентифиqуе де л'арцхитецтуре, Париз 1954; Перспецтиве санс поинтс де фуите, Париз 1956; Тхе Голден Нумбер, Лондон 1958 (в. Милутин Борисавqеви}, Златни пресек и други есеји, изд. Српска кwи`евна задруга, Београд 1998.
Основна лит.: Qиqана Милети} Абрамови}, Милутин Борисавqеви}, Годи{wак града Београда, кw.33, Београд 1986, 63 - 86; Слободан Богунови}, Естети~ка теорија, крити~ка делатност и архитектонска пракса др Милутина Борисавqеви}а, Комуникација, бр.89, Београд 1995, 4 - 19.
Општа лит.: Маневи}, 1972, 18, 19, 28, 36, 37, 79; Б. Несторови}, 1973, 365 - 366; Мартинови}, 1973, 25, 52; Маневи}, 1980/6, 43-48; ЛЕЈ, 1984, 158-159; Брки}, 1992, 17, 67-69, 102, 158, 286; Кадијеви}, 1997, 6, 50, 135, 138 - 140, 144-145, 153, 168-169, 173.