sdr

 

 

 

 

 

Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

МАРИНКОВИ] Бранислав  (1903, Бато~ина - 1985, Београд)

Студирао у Београду (дипл.1927). Радио у париским бироима током неколико година по дипломираwу. Самостални аутор (1930-45). Запослен у предузе}у “Комграп” (1945-54).

Бранислав Маринкови} је у својој дугој и плодној градитеqској каријери био увек ви{е руково|ен ети~ким него естети~ким ставовима. “Ни{та не мо`е бити лепо - ка`е он - ако није логи~но употребqено, на правом месту, економи~но, једном ре~ју оправдано”. Стабилним ети~ким ставом он је односио победу над променqивим ~удима моде и отуда у wеговим делима нема допадqиве екстравагантности ве} мудре одмерености.

Маринкови} је један од оних на{их градитеqа који су своја париска искуства схватали озбиqно и темеqно, као и Несторови} или Најман. То нису била искуства авангарде, ве} искуства стандардне париске “модерне” архитектуре у којој је било подједнако и прохујалог академизма и наступају}ег рационализма. Вратив{и се у земqу, по~етком тридесетих година, Маринкови} је уз подр{ку свог не{то старијег пријатеqа из париских дана, Михајла Радованови}а, основао архитектонски биро у коме се, после по~етних колебаwа, неговао “стил модерне архитектуре”, једна формула бли`а Мале-Стевенсу него Корбизјеу. Била је то компромисна формула у извесном смислу, облици који нису {окирали, па ни иритирали инвеститора, али који су се јасно одвајали од академског декоративизма и укqу~ивали неке од фундаменталних одлика модерне архитектуре, јасно исказиваwе конструкције на фасади (“предност хоризонтала над вертикалама”) или принцип {то потпуније осветqености ентеријера.

Дело Бранислава Маринкови}а није са~увано у целини; недостаје неколико конкурсних радова, наро~ито оних из касних тридесетих година. Али и у овом облику, (ипак далеко потпунијем него код ве}ине wегових сабораца) ово дело без двоумqеwа досе`е у саме врхове ме|уратне српске архитектуре. Бранислав Маринкови} је, сли~но као и Бранко Крсти}, своју архитектонску каријеру запо~ео јо{ као студент, у~ествују} и на великом конкурсу за Светосавски храм. Складна композиција, гра|ена изузетно прецизно у духу средwовековне монументалне архитектуре (за разлику од у~есника који су маwе или ви{е одступали од средwовековних модела), донела му је висок пласман и окура`ила за даqе подухвате. Следе}а прилика био је конкурс за Ратни~ки дом расписан по~етком 1929. године. Маринкови} је тада боравио у Паризу и о~игледно по~ео да сумира своја прва искуства. Тако у свом оп{ирном крити~ком напису др Милутин Борисавqеви} приме}ује како “фасада г. Маринкови}а, најлеп{а и најоригиналнија композиција ~итавог конкурса ... има, доду{е, тако|е византијско порекло, али са скроз модернизираним формама”.

Толико хваqене фасаде Ратни~ког дома Маринкови} се присетио у једном од својих раних дела, породи~ној стамбеној згради др Спу`и}а у ул. Алексе Ненадови}а. Романти~арско порекло композиције је евидентно: русти~но приземqе, лу~но засведени прозори на спрату, боген-фриз при врху. Али, у овој композицији евидентни су и елементи градитеqског традиционализма (оп{та структура “хотел партицулиер”-а) као и елементи модернизма (балкон на првом спрату), типи~не појаве у београдској архитектури са краја двадесетих и по~етком тридесетих година.

У конкурсним пројектима из 1929 - 1931 године Маринкови} се др`и у потпуности модернисти~ких метода, без икаквих реминисценција на традиционализам 19. века. Теразијска тераса је комплексни градски амбијент, један модерни полуотворени трг који се у каскадама спу{та према Сави, не тако строго организован и не тако монументалан као Доброви}ев, нити тако отворено авангардно конципиран као Хе}имови}ев. По ми{qеwу Бранка Попови}а, утицајног во|е “Облика” и ~лана `ирија, “цела замисао изведена је у покретној, модерној архитектури а на~ин компоноваwа доста доследно спроведен".

Конкурс за Теразијску терасу донео је Маринкови}у ~етврту награду, док је на конкурсима за По{танску {тедионицу и Санаторијум на [упqој стени добио само откупе. Ови пројекти, ме|утим, не заостају по квалитету иза пројекта за Теразијску терасу. Пројекат за По{танску {тедионицу дугим хоризонталним тракама прозорских отвора антиципира многа каснија ре{еwа на конкурсу за зграду Др`авне {тампарије (1933). Пројекат за комплекс Санаторијума на [упqој стени код Београда представqа, као и пројекат Опсерваторије Дубовог, есеј о поставqаwу модерних објеката у природни амбијент. Нагиб терена, услови инсолације, далеке и слободне визуре одредили су композицију а не монументалне алеје или идеалне зракасте форме.

Ма како саставqали избор из Маринкови}евих изведених дела, у wему }е се на}и вила Кулунyи}а и зграда Тргова~ког фонда Хипотекарне банке. Оба ова дела иду у ред антологијских примера зрелог модернизма. Вила Кулунyи}а прати токове архитектуре која се развила из кубисти~ких и Лосових експеримената са ~истим стереометријеким формама. У wој препознајемо многе елементе на{ег раног модернизма (перфорацију углова маса, мали округли прозор као акцент у композицији и артикулација ~исте фасадне повр{ине). У аран`ману основе приземqа и спрата постигнуто је целовито и јасно ре{еwе захваqују}и делими~но и једноставном програму: кухиwа, трпезарија и салон у приземqу и две собе са пространом сун~аном терасом на спрату.

Зграда Тргова~ког фонда је резултат дугих конкурсних и постконкурсних истра`иваwа. На конкурсу одр`аном по~етком 1938. године прво место освојио је сарајевски архитект Мате Бајлон ре{еwем са високом угаоном кулом. Маринкови} се прихватио ликовно те`ег задатка: да елементима другостепене пластике, релативно плитким балконима, артикули{е један масивни угаони блок.

У послератно доба Маринкови} је про{ао кроз све фазе развоја на{е архитектуре, од социјалисти~ких монументалних објеката до нових стамбених насеqа. Са првом врстом објеката сусрео се ве} на конкурсу за зграду ЦК КПЈ током 1947. године када му је рад, од кога данас на `алост нема трага, откупqен. Ве} следе}е године освојио је тре}у награду на конкурсу за зграду Министарства одбране. Овај пројекат, који је у целости са~уван, садр`и у себи битне одлике соцреалисти~ке архитектуре, монументализам, изједна~ени однос отвора и масе, ~етвороводни кров. Но, извесно је да се у односу на познате предло{ке овде ипак ради о извесној интерпретацији због које смо ~есто склони да погре{но закqу~ујемо како соцреализма у на{ој архитектури није уоп{те ни било.

Да су социјалисти~ке теорије, ме|у којима је доминантно место имала парола о “социјалисти~ком по садр`ају а националном по форми”, заиста одре|ивале развој на{е архитектуре доказ је и стамбена зграда са неколико станова са краја ~етрдесетих година која еркерима, ритмом прозора и обликом крова сна`но подсе}а на остовремене примере ~ији су аутори били Драги{а Бра{ован или, не{то касније, Иван Анти}. Истина је, ме|утим, да је захваqују}и идеоло{ком разлазу са стаqинизмом, на{а архитектура изузетно брзо и темеqно напустила круг соцреалисти~ких идеја. Ве} по~етком педесетих година Маринкови} гради стамбену зграду на Студентском тргу у ~ијој се структури за~иwе једна нова градитеqска форма, тако ~еста у касним педесетим и раним {ездесетим годинама.

З.Маневић

Дела: Светосавски храм (1926-27, конкурсни пројекат); Ратни~ки дом у Београду (1929, конкурсни пројекат); Санаторијум на [упqој стени на Дунаву (1931, конкурсни пројекат); Ку}а Богдана Благојеви}а у Немаwиној 32 (1931); Ку}а др Qубице и Владимира Су`и}а у Ул. Алексе Ненадови}а 8 (1931); Ку}а трговца Димитрија Бирта{еви}а у Кара|ор|евој 36 (1931-32, Б.Маринкови}, М.Радованови}); Теразијска тераса (1929-30, конкурсни пројекат); Ку}а Момира Помази}а у Ул. Гундули}ев венац 54 (1932-34); Ку}а Николе Веqкови}а у Београдској 4 (1932); Атеqе вајара Лојзе Долинара у Ул. Османа \ики}а 22 (1933); Урбанисти~ки план Ни{ке баwе (око 1933, М.Радованови}, Б.Маринкови}); Урбанисти~ки пројекат Дојрана на Дојранском језеру (око 1933, М.Радованови}, Б.Маринкови}); Ватрогасни дом у Крагујевцу (1922-34); Ку}а Спасоја Барјактарови}а у Доситејевој 1 (1933-35); Ку}а Ду{ана Лази}а у Уско~кој 7 (1934-35); Зграда Адвокатске коморе у Ул. Де~анској 13 и Косовској 4-6 (1935-36); Стамбена зграда у Ул. Светозара Маркови}а 36 (1935); Вила Јакова Кулунyи}а у Ул. Лиси~ји поток у Београду (1935); Лабораторија Ма{инског факултета (1936); Стамбена зграда Пензионог фонда ~иновника и слу`итеqа привилеговане аграрне банке у Ул. Булевар краqа Александра 43 (1936, објекат касније познат под називом “Мадера”); Стамбена зграда у Булевару краqа Александра 36 (1936); Стамбена зграда у Булевару краqа Александра 82 (1936); Ку}а породице Леси} у Македонској 17 (1937); Зграда Београдске задруге на Тргу републике (1937, конкурсни пројекат); Зграда Тргова~ког фонда у Ул. краqа Милана 23 (1938-39); Француска црква у Ул. хаyи Милентија 73-75 (1939); Ку}а Јованови}а и Коци}а у ^ика Qубиној 16 (1940-41); Палата ЦК КПЈ у Новом Београду (1947, конкурсни пројекат, Б.Крсти}, М.Прqеви}, Б.Маринкови}, М.Радованови}); Зграда Председни{тва владе ФНРЈ у Новом Београду (1947, конкурсни пројекат, Б. Крсти}, М.Прqеви}, Б.Маринкови}, М. Радованови}); Зграда Народне банке у Новом Београду (1948, конкурсни пројекат); Зграда Министарства војске у Немаwиној ул. (1948, пројекат); Стамбена колонија на Баwици (1949); Стамбена зграда у Васиној 22-24 (1950-54); Административна зграда Скуп{тине града Београда на Тргу Николе Па{и}а 6-8 (1954-58); Пословна зграда “Комграп”-а у Кнез Михаиловој 1 (1954); Стамбена зграда предузе}а “Центропром” у Де~анској 9 (1961).

Библ.: Улазна врата у савременој архитектури, Уметни~ки преглед, кw.1, бр.3, Београд 1937, 90-91; Нови стил у архитектури, Уметни~ки преглед, кw.1, бр.7, Београд 1938, 248-250; Поводом занатске изло`бе - о на{ој примеwеној уметности, Уметни~ки преглед, кw.1, бр.12, Београд 1938, 380-382; Савремена декоративна уметност у Француској, Уметни~ки преглед, бр.3-4, Београд 1939, 124-126; Савремени стан, Уметни~ки преглед, бр.3, Београд 1940, 93-95; О стилском наме{тају, Уметни~ки преглед, бр.8, Београд 1940, 243-245; Се}аwа, ИТ новине 21.5.1976.

Општа лит.:  Изло`ба, 1931, 8, 10; Мамбриани, 1969,77; Б.Несторови}, рук., 382; Маневи}, 1972, 22-23, 26; Мартинови}, 1973, 17, 19, 25, 53, 66, 75, 77; Б.Несторови}, 1973, 364, 368-369; Митрови}, 1975, 7; Стојанови}, Мартинови}, 1978, 110, 116, 121; ЛЕЈ, 1987, 278.