Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА

МАКСИМОВИЋ Стојан  (1934, Суботица)

Студирао у Београду (1952-59). Запослен у Урбанисти~ком заводу града Београда (1960-70), Заводу за изградњу града Београда (1970-82), SM Arcicentre Office у Кувајту (1982-86), предузећу Leonhard Moll Co. у Минхену, Немачка (1986-87), фирми TAC The Architect Collaborative, Кембриy, Маса~усетс, САД (1987-91). Самостални аутор од 1991 до данас. @иви и ради у граду Нахант, Маса~усетс, САД.

Ме|у српским архитектима, ~ије дело одра`ава савремене светске тенденције, Стојан Максимови} је у самом врху: уз Милорада Мацуру, који је својим корбизијанским пројектом зграде Војне {тампарије средином педесетих година 20. века први узбунио дома}у стру~ну јавност ру{е}и соцреалисти~ки стереотип, или Милорада Пантови}а, који је крајем исте деценије, пројектом хала Београдског сајми{та, увео Нервијев структурализам и европски градитеqски дух у дома}у средину.

Стојан Максимови} је ве} својим првим оствареwима, пројектима ресторана У{}е, пословнице Компас, па надаqе, до комплекса Сава Центра, своју професионалну креативност повезао са методима славних претходника, посебно Миес ван дер Рохе-а. Максимови}ева дела карактери{е јасна функција, ~иста форма без ликовних апликација, без `еqе за допадаwем. Канон wеговог стварала{тва јесте синтеза унутарwих и споqних простора. Једноставност у ликовном изразу и ве{тина са којом са`има организам зграде, конструкцију и инсталације, у хармони~ни флуидни ентеријер, долази до пуног изра`аја у комплексу Сава центра.

Средином педесетих година дух социјалисти~ког реализма, који се у ~итавом дотада{wем поратном периоду осе}ао у ваздуху, ви{е у теорији него у пракси, био је на издисају. Прекидом блиских односа са Совјетским Савезом и изласком из Исто~ног блока социјалисти~ких земаqа, Југославија се сасвим отворено окренула Европи и свету, у свом укупном `ивоту, па и у архитектури. Крајем педесетих и по~етком {ездесетих година појавила су се дела Брки}а, Игwатови}а, М.Јанкови}а (Социјално осигураwе 1958, Хотел Славија 1961, Робна ку}а у Кнез Михаиловој улици 1962), објекти који су се са маwе или ви{е успеха отворено наслаwали на “архитектуру стакла и ~елика", према узорима тада{wих трендова у архитектури Европе и Сједиwених Др`ава.

По~етком {ездесетих година Југославија је постала један од оснива~а покрета несврстаних земаqа, а Београд једина европска метропола у којој је оснива~ки скуп “тре}ег света” могао бити зами{qен и одр`ан. Само неколико година касније, глобалне полити~ке амбиције, које је Титова Југославија константно исказивала, биле су крунисане европском конференцијом КЕБС-а, организације за европску безбедност и сарадwу. Био је то изванредан изазов српској архитектури да једним комплексом великих јавних објеката изрази своју потпуну европску оријентацију а ~аст да ову опредеqеност градитеqски артикули{е поверена је Стојану Максимови}у. Када се из дана{wе временске перспективе вреднује идеја из које је настало Максимови}ево дело, она се ~ини једноставном и wен извор је у органском сједиwеwу функције, метода гра|еwа и елемената ликовности, {то овај комплекс сврстава ме|у врхунска оствареwа савремене архитектуре тога времена. Номинација Сава центра за Притзкер-ову награду, као и пласман у десет финално одабраних објеката, представqа изузетно признаwе.

Максимови}ева идеја није била лако изводqива. Замисао се темеqно разликовала од дотада{wе дома}е градитеqске праксе. У кратком временском раздобqу, у немогу}е кратким роковима, пројектанти, изво|а~и радова, добавqа~и материјала и опреме, сви су се на{ли пред обимним задатком и великим изазовом. Српска архитектура је једноставно била прину|ена да се уклопи у матицу европских збиваwа, из којих је тако дуго и тако темеqно одсуствовала, захваqују}и полити~ким баријерама али и готово судбинској потреби да репрезентује национални идеал самониклости и разли~итости у односу на “остатак света”. Максимови}ев Конгресни центар јесте одлу~ни отклон од овакве традиције, прави темеq на коме су своје опредеqеwе могли да заснују сви потоwи дома}и следбеници савремених светских архитектонских тенденција.

Успех и зна~ај овог оствареwа доноси нове понуде. Награда на позивном ме|ународном конкурсу за пројекат Конгресног центра у Кувајту представqа изузетну {ансу за афирмацију архитектонског стварала{тва ван граница Србије и Југославије. По~етком раних осамдесетих година Максимови} окупqа ме|ународни тим експерата и по~иwе рад на прести`ном пројекту Конгресног центра и Баyан парка у Кувајту. На `алост, овај пројекат остаје у архивама кувајтске владе до дана{wег дана.

Раних осамдесетих година Кувајт је био у пуном замаху великих инвестиционих подухвата, а самим тим и среди{те интереса и активности великих светских компанија. Ту се Стојан Максимови} на{ао у дру{тву светских великана попут ТАЦ, СОМ, Сирена и других афирмисаних бироа. Из тих сусрета ра|а се обострано интересоваwе за сарадwу на буду}им пројектима. Максимови} се одлу~ује за Тхе Арцхитецтс Цоллаборативе из Бостона, једну од најве}их амери~ких мултинационалних архитектонских компанија, ~ији је оснива~ био легендарни архитекта Wалтер Гропиус.

Дух ТАЦ-а је тимски рад (цоллаборативе) а стил модерна савремена архитектура углавном у бетону, ~елику и опеци. Зна~ајни пројекти на којима је анга`ован архитекта Максимови} су Куwаит Постал Оффице, студентски Центер ат Wиллиам анд Марy цоллеге, Либрарy ат Нортеастерн Университy. На `алост, економска криза по~етком деведесетих година драсти~но пога|а и овај биро и он престаје да постоји.

Стојан Максимови}, са супругом Мирјаном, тада оснива СММ Ассоциатес. До данас, он ради на разноврсним пројектима, разноврсним и по темама и по зна~ају, и по локацији, и по вели~ини.

 

Максимови}и су старином Војво|ани, насеqени у Великом Гају крај Вр{ца у некој од миграција српског становни{тва током 18. или по~етком 19. века. У породи~ном се}аwу помиwе се [умадија као прапостојбина, а извесни Максимов као родона~елник.

Максимови}еви родитеqи, отац Милорад, ма{ински ин`еwер, и мајка Загорка у~итеqица, по~етком тридесетих година засновали су породицу у Масариковој колонији, насеqу на обали Лудо{ког језера, у близини Суботице и границе са Ма|арском. [колско двори{те, отворено према језеру, {евари, ~апqе, основци који су се трудили да се са па`wом односе према сину у~итеqице, као и бројна породица која се преко лета окупqала у Великом Гају били су темеqи једног по свему сре}ног детиwства. Извесно је да су трагови ових најранијих искустава уписани у бројне Максимови}еве аквареле, у којима се облици, како то бива у равници, ви{е назиру и ме|усобно про`имају него {то се јасно опа`ају и ~врсто разграни~авају.

Први дани детиwства Стојана Максимови}а везани су, дакле, за Војводину, непрегледну плодну Панонску равницу, која повезује централну и западну Европу са Балканом, на раскр{}у историјских путева укр{таwа исто~них и западних цивилизација. Пространа Ба~ка равница, бескрајна поqа п{енице, сунцокрета и кукуруза, споради~ни ритови, канали, {умарци - гајеви, и сала{и, као и урбано организована насеqа и градови, била су прва окру`еwа у којима је Максимови} спознавао свет око себе. Суботица, Сомбор, Нови Сад су градови формирани по урбанисти~ким плановима аустроугарске регулативе, на ортогоналним схемама улица, са обавезним парковима, дрворедима, и градским трговима оиви~еним јавним здаwима насталим у време позног барока и сецесије. Многа од ових здаwа, попут Градске ку}е у Суботици, и данас представqају ремек дела архитектуре тог времена. Врло је могу}е да је ово окру`еwе имало утицаја на свеобухватни психоло{ки развој буду}ег архитекте, у најранијим годинама `ивота.

Како то ~есто бива на немирном Балкану, Други светски рат је и породици Максимови} донео неизбе`но изме{таwе из формиране средине и окру`еwа. Максимови}и су се преселили у Ваqево, где је Стојан наставио своје средwо{колско образоваwе.

Ваqево са својим питорескним планинским зале|ем и ви{е маwих ре~ица које пресецају град, била је у свему потпуно нова и разли~ита средина у којој се Максимови} на{ао. У природи српског народа је уро|ена срда~ност и прихватаwе придо{лица, па је и то помогло Максимови}у да несметано настави свој `ивотни пут, образоваwе и развој у новом окру`еwу. Нови амбијент, планине Медведника, Јабланика, Повлена, као и ре~ице Јабланица, Обница, Градац и Колубара, били су атрактиван изазов де~а~ком узгоју. Планинареwе, скијаwе и риболов поста}е wегова стална забава у `ивоту све до дана{wих дана.

У ваqевској гимназији, кроз осмогоди{wе {коловаwе у истом колективу, вредност коју дана{wи млади нара{тај ретко спознаје, Максимови} је изградио најприснија пријатеqства. Дога|аwа из тог периода остајала су трајно у се}аwу. Ме|у Максимови}евим друговима из ваqевске гимназије били су и потоwи знаменити сликари Qуба Попови} и Слободан Јевти} “Пулика”, познати позори{ни редитеq Дејан Мија~ и признати стру~wак ме|ународног упоредног права професор др Добросав Митрови}.

Ваqевска гимназија се није разликовала од осталих српских гимназија у рано послератно доба. Биле су то {коле насле|ене из ме|уратног периода, како по наставном програму, тако и по изузетним професорима који су били {коловани у духу гра|анске традиције, пре него {то су се уоп{те могле и назрети револуционарне дру{твене промене. Овакво {коловаwе по~ивало је на стабилном систему вредности и јасном одре|иваwу врсте и опсега знаwа неопходних за даqе студираwе на факултетима. Ве} у раним годинама {коловаwа, у петом разреду гимназије, Максимови} је имао формирану одлуку о свом буду}ем позиву: `елео је да постане архитекта.

У биографијама стваралаца оби~но се карактер дела огледа у особинама ли~ног карактера који се обликује у раним годинама, пре него {то је уметник и приступио свом задатку. Уметник и дело су по правилу нераздвојива целина. Тако је и оп{ти карактер Максимови}евог опуса, ~ија је одлика стабилност, стаменост, хармонија и лака комуникативност са корисником гра|евине, био одре|ен и пре него {то је буду}и градитеq ступио на праг београдског Архитектонског факултета, захваqују}и сре}ном детиwству у бројној породици и стабилном гра|анском одгоју у раној младости.

На Архитектонском факултету, по~етком педесетих година, Максимови} зати~е на окупу и предратну и послератну генерацију професора. Први су били на заласку каријере, грубо прекинуте Другим светским ратом. Дероко, Који}, Бајлон, Клиска, бра}а Крсти{, нису се ви{е бавили пројектоваwем. Богдан Несторови} је поку{авао да задр`и своју пројектантску активност, али се и он убрзо окренуо историографији. Виолентни Никола Доброви} се `алио како се бави историографијом зато “{то му не дозвоqавају да пројектује". Димитрије М. Леко, симбол академског мира и стабилности, преводио је есеје са нема~ког језика и бодрио своје младе пријатеqе да у~ествују на архитектонским конкурсима.

С друге стране, прете`но комунисти~ки оријентисан млади наставни~ки кадар тек је заузимао по~етне поло`аје на Архитектонском факултету. Уро{ Мартинови}, један од сто`ера Архитектонског факултета током {ездесетих година, средином педесетих је био тек асистент, захваqују}и касном, послератном студираwу. Многи буду}и признати урбанисти и едукатори, као Богдан Богданови}, Борко Новакови}, су у том периоду превираwа и дру{твених промена испитивали сопствену креативност и могу}ност да свој таленат користе у буду}ем професионалном анга`оваwу.

Максимови}ево непосредно окру`еwе током завр{них година студија ~инили су архитекте професори Милан Злокови}, Станко Манди}, Иво Куртови}. Злокови} се ве} у то доба сасвим ретко појавqивао на Факултету. Некада{wа легенда, “Ле Солеил” како су га звали предратни студенти, био је опседнут идејом “стандардизације” облика и разрадом метри~ког система проистеклог из Корбизјеовог “Модулора”. Злокови}еви архитектонски назори, авангардни у раним тридесетим годинама, постали су стерилни две деценије касније, {то се осе}а у Болници на Баwици, објекту делими~но насле|еном од Станка Клиске. Интровертни, смркнути Станко Манди} ва`ио је за талентованог особеwака када га је Никола Доброви} анга`овао у студијама поставке буду}ег Новог Београда. Тада је Манди} привукао па`wу романти~ном визијом система канала на подру~ју стапаwа двеју великих река, Саве и Дунава, и претвараwем мо~варног амбијента у “српску Венецију”. Као блиски ро|ак Момира Корунови}а, пријатеq Богдана Богданови}а, Призренац по ро|еwу, архитекта Манди} је целог свог радног века веровао у “мисију” обнавqаwа традиционалних амбијенталних вредности (вода у Призрену, ~есма у У`ицу). Архитекта Иво Куртови} је био Далматинац пореклом, и то је ве} могла бити довоqна препорука да се на|е у Злокови}евом кабинету. И он је, као и Мартинови}, касно стасао. Бавио се сликарством, и када је после студија средином педесетих година, мало познатом [колом у Земуну у{ао у свет архитектуре, декларисао се као привр`еник савремених светских тенденција, а не као локални градитеq. Wегове те`wе да се прилагоди “духу средине” биле су најуспе{није када се непосредно наслаwао на објекте ~ије је духовно порекло далеко изван српске средине: у згради Трговинске коморе, наслоwеној на Палату “Риунионе” или у згради Осигуравају}ег дру{тва “Дунав” наслоwеној на Палату “Југословенске банке”.

Максимови} је, дакле, из ретких сусрета са Злокови}ем могао сте}и некакав утисак о вредности рационалног метода у архитектонском пројектоваwу, Манди} му је потврдио вредности амбијенталног приступа у оствареwу основне концепције, а од Куртови}а је могао у~ити занат: како се прихватају и догра|ују елементи тада савремене архитектуре, уз истицаwе структуралности објекта, или како се комбинује оскудни репертоар елемената тако да се добије складна и модерна целина.

Далеко ви{е утицаја на Максимови}ево архитектонско образоваwе имао је минхенски архитекта Јозеф Видеман (Јосеф Wиедеманн) у ~ијем је атеqеу Максимови} провео на усавр{аваwу годину и по дана. Wиедеманн је био савременик и привр`еник у~еwа Миес ван дер Рохеа, са`етог у синтагми “маwе је ви{е”. Савремена технологија гра|еwа, уз један нови ликовни контекст, ку}е које подједнако добро могу стајати у било ком културно историјском окру`еwу, то је Миес-ово у~еwе које је Максимови} прихватио преко Wиедеманн-а и сјајно надградио у својим најзна~ајнијим делима.

У атеqеу професора Wиедеманн-а на Архитектонском факултету у Минхену Максимови} је не само обогатио своје петогоди{wе факултетско {коловаwе у Београду, ве} је и отпо~ео каријеру на изради пројеката ве}их пословних објеката. Сара|ивао је на пројектима за Пословну зграду у Минхену, Управну зграду Баyер-ових фабрика у Леверкусен-у, и у јавним конкурсима на којима је Wиедеманн успе{но у~ествовао. Изврстан пројектант и сјајан педагог, Wиедеманн је несеби~но преносио своја запа`аwа и искуства на сараднике, и бивао активан у~есник у свим пројектима, од концепта до краја. Надалеко позната нема~ка радна дисциплина, одговорност, истрајност и перфекција у презентацији пројеката, угра|ени су у на~ин пројектанског рада који }е Максимови} доследно спроводити у својој буду}ој пракси.

Нема бли`их података о Максимови}евом дипломском раду, осим несигурних се}аwа самог аутора, па је те{ко проценити да ли је ве} тада Максимови} своје минхенско искуство и наклоност Миес-овој филозофији претпоставио знаwу сте~еном током студија у Београду.

Дипломски рад је на београдском Архитектонском факултету традиционално схватан ви{е као све~аност него као “улазница за реални свет архитектуре”. Касних двадесетих година 20. века одр`аване су изло`бе студентских радова које је редовно посе}ивао краq Александар. И касније, дипломски рад је увек био пра}ен волуминозним црта~ким експонатима ви{е него познаваwем реалних елемената посла којим буду}и архитекта треба да се бави. Максимови} у свом дипломском раду пројектује Музи~ку академију и Концертну дворану на динами~ним падинама Звездаре као објекат изникао из терена, са прилазима ре{еним {етним стазама и рампама без степени{та. Максимови} се не се}а примедаба својих наставника осим једне, сада ве} анегдоте, професора Лека: “па колега, где су Вам степенице”? Вероватно је ова примедба ува`еног Димитрија М.Лека остала Максимови}у у се}аwу и због тога {то у том тренутку, када је формално улазио у свет архитектуре, ни он сам, ни ма ко од ~ланова Комисије за оцену дипломског рада, није ни претпоставqао да је управо овај сувоwави момак наслутио један иновативан приступ данас ве} признатом и усвојеном принципу пројектоваwа, принципу “универзалне приступа~ности”.

На самом по~етку професионалне каријере, младом Стојану Максимови}у се указала {анса да се придру`и стру~- ном тиму урбаниста у Урбанисти~ком заводу града Београда. То су била узбудqива времена када су млади архитекти били анга`овани на изради комплексних урбанисти~ких планова, са великим програмима у области задовоqаваwа дру{твених потреба (становаwе, установе дру{твеног карактера) или у областима монументалних јавних здаwа. Крајем педесетих година на ~ело Урбанисти~ког завода до{ао је Александар \ор|еви}, до тада мало познати архитекта, запослен у војној слу`би. \ор|еви} се показао као врстан визионар и способан организатор. Проценио је да }е Нови Београд, у то време велика неизгра|ена мо~варна ледина на обалама река Дунава и Саве, прерасти у један од доминантних праваца експанзије града Београда, те за Нови Београд превасходно везује своју делатност. Ослонио се на младог Милутина Глави~ког и групу јо{ мла|их сарадника, ме|у којима су се талентом, и ве} сте~еним квалификацијама на конкурсима и у јавним иступаwима, издвајали Стојан Максимови}, Јован Ми{кови} и Бранислав Јовин.

Урбанисти~ка активност Стојана Максимови}а трајала је ~итаву деценију (1960-1970). У том периоду он има јединствену прилику, ретко пру`ену урбанистима и планерима ма где у свету, да у~ествује у једном огромном подухвату креираwа једног потпуно новог града, Новог Београда, у коме данас `иви и ради око 800.000 становника. То је град визија, никао из мо~вара и песка, данас метропола са {ироким булеварима и стамбеним и пословним блоковима, оплемеwених великим зеленим оазама. Максимови} ради урбанисти~ке планове стамбених блокова у “отвореном систему” (блокови 9, 9А, 11, 11А, 1960-61 и блокови 33, 34, 37, 38, 1961-1962) оба у Новом Београду. Овај други пројекат настао је у сарадwи са Јованом Ми{кови}ем, кроз освојену И-ИИ награду на оп{тем јавном конкурсу. Мултидисциплинарна активност у урбанисти~ким тимовима обога}ује младог архитекту и пру`а му ~врсти основ за ре{аваwе комплексних пројектантских захвата у буду}ем стварала{тву.

Следе}и изазов представqа рад на урбанисти~ким пројектима реконструкције старих градских ~етврти. Во`довац, са уситwеним тро{ним стамбеним објектима, у визији пројектанта Максимови}а прераста у модерну градску стамбену зону са нагла{еном “капијом Београда”, мотивом који }е бити популаран и понавqан током наредних година.

Експлозиван развој града Београда наме}е су{тинске промене у функцији и организацији неподесног старог градског ткива. Следи зна~ајан Максимови}ев урбанисти~ки пројекат реконструкције Вра~ара, кроз радикалну интервенцију на тро{ном постоје}ем стаwу, пројекат који трансформи{е Вра~ар у модерну градску ви{енаменску зону. Гроздови солитера и низови стамбених објеката, у духу Максимови}евог органског приступа по{товаwа природних феномена, израстају из конфигурације терена и нагла{авају покренутост Вра~арске падине.

У истој деценији, на самом по~етку Максимови}еве каријере, настала су и прва архитектонска дела која су у најве}ој мери наговестила wегов буду}и градитеqски опус. Зграда Скуп{тине оп{тине Нови Београд (1960 - 1964) и Ресторан “У{}е” (1960 - 1961) су најранија Максимови}ева градитеqска дела која временски коинцидирају са ве} поменутим урбанисти~ким плановима. У згради Скуп{тине оп{тине, типи~ној административној згради, осе}а се Максимови}ево минхенско искуство у ~истим стереометријским облицима, јасно назна~еној структури и застакqеним фасадним повр{инама. Зграду је Максимови} пројектовао са Браниславом Јовином, ~ији је утицај видqив у {ирокој поставци слободних простора и, наро~ито, ~итаву деценију касније реализованом обликоваwу монументалног објекта сале за састанке, дега`ираног од главног административног објекта. У целини, била је то једна модерна гра|евина, разли~ита од свега {то се у Новом Београду до тада могло видети, толико разли~ита да је Зоран Петрови} у свом кратком приказу пореди са Музејом савремене уметности, сагра|еним у исто време.

И у физи~ком смислу, и по оп{тој вредности, далеко је бли`е Музеју савремене уметности прво Максимови}ево самостално дело, Ресторан “У{}е” на у{}у Саве у Дунав. То је једно од оних дела која су обеле`ила тако ретку особину ме|у српским архитектима, по{товаwе великих светских узора (Аалто и Лоос - Злокови}, Цорбусиер - Мацура, Нерви - Пантови}, Миес - Максимови}). Ве} на први поглед ре~ је о делу које својом естетиком припада светском градитеqском насле|у, архитектури која није подре|ена на{ој локалној средини, архитектонском изразу који је ви{е рационалне него емотивне природе, ви{е окренут развоју једног модела познатог и признатог у светској литератури, него креираwу некаквог новог могу}ег локалног модела. Тако|е, лако се открива да је директни предак Максимови}евог “У{}а” Фарнсwортх Хоусе Миеса ван дер Рохе (1946-1950). Заједни~ки предак је, наравно, ~увени Миесов Павиqон у Барселони (1929).

Миес је отворену форму Павиqона, структуирану зидовима далеко ви{е него стубовима, у каснијим делима најпре ослободио доминације зидова, уводе}и изме|у парапета и таванице {ироку стаклену опну кроз коју се види структура стубова (Тугендхат Хоусе, Брно, 1930), а потом је зидове потпуно заменио стаклом и стубове извео изван “лебде}е” структуре зграде, као споqне носа~е танких подних и таванских пло~а. Др`е}и се Миесовог принципа у на~елу, Максимови}ево “У{}е” је у истицаwу стубова и wихове несумwиве улоге у креираwу структуре, бли`е Ку}и Фарнсwортх, а у задр`аваwу масе парапета и таванице, као и у “приземqеwу” ~итаве структуре, wеном ~врстом везиваwу за тло, бли`е Ку}и Тугендхат. Ве} тада се јасно осе}а Максимови}ева фасцинација природним феноменом спајаwа двеју река, Саве и Дунава, и третираwе Калемегданске Твр|аве као имагинарне границе ентеријера ресторана “У{}е”. Кроз органско про`имаwе екстеријера и објекта остварено је једно самостално ауторско дело које кореспондира са својим окру`еwем као и са светском ба{тином, на на~ин који је и у на{ој локалној средини могао бити допадqив.

Темеqи Максимови}евог градитеqског метода одра`авају те`wу ка оствариваwу синтезе три основна елемента: ентеријера, функције и екстеријера. И “У{}е”, и сви остали Максимови}еви објекти, ли{ени су непотребних традиционалних простора за комуникацију, ходника, предсобqа, дега`мана. Ако се основа “У{}а” упореди са основама зграде Оп{тине Нови Београд, зграде Петог оп{тинског суда, стамбеним зградама у насеqу [умице, Сава Центра, и уоп{тено свим осталим делима Стојана Максимови}а, види се да доминира принцип “просторних ентеријера”, теку}ег простора у коме се функције флуидно про`имају и интегри{у у претапаwе ентеријера и екстеријера, непосредне или даqе околине.

Максимови}еви објекти нај~е{}е нису “{окантни” ни у смислу класи~ног монументализма, ни у смислу романти~ног регионализма; они једноставно слу`е корисницима на најбоqи могу}и на~ин, повезују}и активности унутар јединственог “теку}ег простора” у непрекидном контакту са окру`еwем. Максимови}еви објекти израстају из основа и пресека, они никада нису пуко зале|е фасада. У згради Петог оп{тинског суда (1965) суднице су сме{тене изме|у судија и публике и у тој интеракцији је драмати~ност композиције, {то се одра`ава на покренутим бо~ним фасадама. Елементи ликовности нагла{авају ову подеqеност кроз видну бетонску конструкцију и доминацију зидних маса од фасадне опеке, обједиwени прозра~ним вертикалним комуникацијама у логи~ну хармони~ну целину.

Дуплекс станови у насеqу [умице имају врата једино на спава}им собама; сопствена ку}а у Наханту једва да је и те преграде задр`ала. Унутра{wост зграде је увек јединствени полинаменски и истовремено поливалентни, естетски артикулисани простор са садр`ајима који се про`имају и стварају амбијенталне вредности разли~итих повезаних функција, које собом носе своја природна и артифицијелна, архитектонска обеле`ја. У томе је основа Максимови}еве градитеqске филозофије.

“У{}е” је настало на самом по~етку развоја Максимови}евог особеног градитеqског метода и мо`е се схватити као младала~ка фасцинација делом светског великана Мииса. Ве} у наредним делима ова фасцинација се губи. Максимови}ев градитеqски израз постаје слободнији и одре|енији. Конкурсни пројекат за зграду Судских установа (1963, са Ј.Ми{кови}ем) мо`е се схватити као варијација пројекта за Скуп{тину оп{тине Нови Београд. Комплекс Судских установа је постао са`етији, дега`ирана сала је ~исте, једноставне конструкције, ли{ена ефекта “расцртане перспективе”, {то је главно обеле`је Сале за седнице СО Нови Београд.

Истовремено (1963 - 1965), у оквиру својих урбанисти~ких пројеката, Максимови} у је поверено пројектоваwе једног великог стамбеног блока у прете`но дивqе организованој урбаној средини, ду` зна~ајне саобра}ајне комуникације Булевара Црвене армије у Београду. У својој основној идеји, наро~ито у завр{ном сегменту према главној визури из укрснице са Улицом Максима Горког, разу|ена структура овог објекта, са јавним тргова~ким просторима у ниском анексу, и становима дуплексима у главном ви{еспратном волумену објекта, представqа новину у пројектоваwу стамбених објеката у Београду. Комбинација бетона као конструктивног елемента и опеке као фасадног панела у ликовној обради фасаде успе{но одра`ава Максимови}ев стварала~ки стил, усвојени цредо, принцип органског сједиwеwа метода гра|еwа, функције и елемената ликовности.

Ови рани Максимови}еви објекти нису били публиковани. У сенци је остао и објекат Пословнице предузе}а “Компас” у Будви (1966). Максимови} га сврстава у једно од својих омиqених оствареwа. То је дело које карактери{е отворена разу|ена форма, настало из идеала про`имаwа амбијента екстеријера и простора ентеријера. На`алост, овај објекат је сру{ен у земqотресу који је опусто{ио ову регију.

Оп{ту па`wу јавности привукао је, ме|утим, конкурсни пројекат за реконструкцију центра Београда (1967 - 1968) на коме је Максимови} (са Б. Новакови}ем) освојио високу награду. Био је то стру~но организован велики конкурс, велики по захва}еној територији, по у~есницима, по надама које су улагане у програм за који се од самог по~етка, како то ~есто бива на урбанисти~ким конкурсима, могло претпоставити да не}е бити остварен. Упркос нереалним о~екиваwима исказаним у програму, конкурсна ре{еwа су пленила ма{ту Београ|ана: јавни градски транспорт на висе}им {инама, покретне пе{а~ке траке, “Београд као Неw Yорк”.

У Максимови}евој визији трансформације центра старог дела Београда, од свих традиционално неуралги~них та~ака градског ткива, најбли`а је слици “града буду}ности” била Славија. Готово да ни{та од постоје}е Славије није по{те|ено ру{еwа, осим, мо`да, тек изгра|еног Хотела “Славија”, дела Богдана Игwатови}а, увелико славqеног као “дома}а варијанта архитектуре стакла и ~елика”. И сам облик Славије, који је у свести Београ|ана увек сведен на круг са рунделом у среди{ту, темеqно је преуре|ен сна`ним пасарелама у пространи правоугаони простор са нагла{ено “покренутим” волуменима ду` главног тока Улице краqа Милана, која представqа ки~му централног потеза Славија - Калемегдан.

По~етком седамдесетих година делатност Урбанисти~ког завода оријенти{е се на израду и доно{еwе Генералног плана града Београда. Истовремено, нова Максимови}ева стремqеwа опредеqују га да се у потпуности посвети архитектури и пројектоваwу објеката и усмеравају га да се укqу~и у пројектни биро Дирекције за изградwу и реконструкцију града Београда. То је била мо}на градска установа која се бавила пројектоваwем и гра|еwем зна~ајних градских објеката. У то време, Дирекција у своје редове убраја многе афирмисане архитекте, Драго{а Балзарена, Мирка Јованови}а, Александра \оки}а, Бранислава Јовина, ин`еwере \ор|а Ву~кови}а, Јована Катани}а, Милутина Довијани}а и др.

Непосредан мотив за Максимови}ев прелазак у Дирекцију за изградwу града Београда проистекао је из награ|еног конкурсног рада за реконструкцију центра Београда. Намера тада{wег градона~елника Бранка Пе{и}а била је да се јо{ једном, после изградwе Аутопута, оду`и Београ|анима, овог пута изградwом Трга Славија. На `алост, ова племенита намера није уродила плодом. Београд није могао да смогне средства за јо{ један капиталан објекат, ~име је конкурсни пројекат Максимови}а остао wегов и београдски неостварени сан.

По~етком седамдесетих година Максимови} ради углавном на пројектоваwу и изградwи стамбених објеката и wихових прате}их намена. Насеqе “[умице”, ку}е у низу, стамбени блок у улици Саве Кова~еви}а са стамбеном кулом и спортским центром, реконструкција и пројектоваwе ви{е хиqада станова на Вра~ару, туристи~ко насеqе у Пр`ну итд. настали су у овом периоду. Једноставност и хармонија у ликовној обради, уз кори{}еwе опеке, бетона и стакла као основних градитеqских параметара уз увек присутан дијалог са амбијентом стилски дефини{у препознатqивост Максимови}евих објеката.

И тада се догодио потпуни преокрет. Контролисаном слу~ајно{}у, како то оби~но бива, на сто главног пројектанта Дирекције Стојана Максимови}а стигао је готово невероватан захтев да се у Новом Београду, у наредних дванаест месеци, изгради један потпуно савремен Конгресни центар који }е омогу}ити одр`аваwе Конференције о европској безбедности и сарадwи, дога|аја који је свакако био од утицаја на формираwе касније Европске заједнице.

Тај подухват представqао је огроман изазов за Стојана Максимови}а. У архитектонском смислу проблем се ~инио нере{ивим. То није оби~на административна зграда, то није ни конгресна хала какве су гра|ене у разним облицима од двадесетих година 20. века наовамо, нај~е{}е као Цонвентион хотел-и по Европи и Сједиwеним Др`авама. Сло`ености овог подухвата доприноси и `еqа Београда да изградwом овог објекта добије и мултинаменски простор за организацију низа других културоло{ких садр`аја, концертних дворана, биоскопских сала, комерцијалних простора, за којима се осе}ао маwак у граду.

Креативност у помиреwу ових разли~итих програма сврстава овај комплекс у изузетна оствареwа тог периода. Морфологија која произилази из функционалне схеме разу|ених садр`аја, ентеријера који теку и про`имају се у амбијенте панорамских окру`еwа одра`ена је у хоризонтално пру`еном центру, у концертно - конгресној хали са холом који се својим стакленим звоном ослаwа на историјско - естетски феномен Калемегданске твр|аве као визуелног акцента и Хотел са стакленом опном, као објекат који оди{е рефлексијом сунца, облака, измаглица, ду{ом Београда.

Најисцрпнију анализу духовног окру`еwа Сава центра пру`ио је Михајло Митрови}. Док су остали савременици опа`али само архитектонске вредности дела (“~овекомерност, избегаваwе монотоније, постојаност, ~врстина” - Милорад Јевти}), Митрови} се с правом није устру~авао да ово Максимови}ево дело уведе у породицу светских великана, Кевин Роцхе-а, Оле Меyер-а и Јамеса Стеарлинг-а, где му је заиста и место. “Сада стакло није ви{е ни прозор, ни стаклена завеса, ни фасадни пано, сада стакло као стаклено звоно са зако{еним призмати~ним страницама покрива архитектонску структуру, ~ак се повија по типологији конструкције и комуникација, једноставно постаје контурна анвелопа која функционално и ликовно валоризује и идентификује објекат и околину”- закqу~ује Митрови}.

Конгресни комплекс изгра|ен је у кратком периоду (1975 - 1979), као национални задатак, уз пуну потпору инвеститора. Тек у завр{ном сегменту, Хотелу “Интерцонтинентал”, представници инвеститора су изнели захтев да се првобитно зами{qена кула кру`не основе замени стандардном паралелопипедном формом, {то се из дана{wе временске перспективе ~ини разумним. Свој допринос ствараwу Конгресног центра “Сава” дали су и архитекте Бранислав Јовин и Слободан Лазареви} (уре|еwе слободних повр{ина), Александар [алети} (делими~но унутра{wе уре|еwе основне јединице Конгресног центра) и конструктор, ин`еwер Радомир Михајлови}. Неправедно би било заборавити изузетне организаторске способности ин`еwера Милутина Довијани}а, који се претходно ве} успе{но био изборио са гра|еwем “најви{е зграде на Балкану”, Палате “Београд”.

Ипак, све ве} побројане вредности, склоп просторних ентеријера са садр`ајима који теку и препли}у се, пасареле и водени ток који нас повезује са оријенталним коренима (водотокови у двори{тима призренских ку}а), јасна организациона схема јединица, wихови просторни односи, стакло као опна која обухвата лебде}у структуру бетонске конструкције у Конгресном центру и Конгресној сали, све се то мора приписати искqу~иво Стојану Максимови}у који је управо овим делом премостио провалију која српску ахитектуру дели од светских достигну}а.

У на~елу, у теоријском смислу, Максимови} је “контакт са великим светом” достигао ве} у ресторану “У{}е” или Пословници предузе}а “Компас” у Будви. Али ови физи~ки мали објекти могли су остати незапа`ени или недовоqно вредновани. Комплекс “Сава центра” је и самом својом функцијом био у фокусу интересоваwа ~итавог света, наро~ито у време одр`аваwа Европске конференције о безбедности и сарадwи, а и касније, приликом бројних полити~ких, културних и привредних манифестација. Тако се вредности “Сава центра” стално обнавqају захваqују}и својој полифункционалности, док се вредности осталих београдских јавних простора (Сајми{те, спортске хале) временом затиру.

По~етком осамдесетих година Максимови} у~ествује на позивном ме|ународном конкурсу за пројекат кувајтског Конгресног центра и Баyан парка. У импозантном окру`еwу афирмисаних светских архитектонских фирми као {то су ТАЦ, СОМ , Сиреен, кувајтска влада се одлу~ује за пројекат Максимови}а. @ивот и рад у Кувајту представqа један нови стварала~ки период у Максимови}евом опусу. Комплексност пројектног програма захтева мултидисциплинарни тим стру~wака. Максимови} окупqа консултанте из Енглеске - Гутхрие анд Партнерс, ин`еwере из Нема~ке - Сцхмидт Реутер, своје дугогоди{wе сараднике, архитекте и ин`еwере из Београда, локалне архитекте из Кувајта, из тада{wе ^ехослова~ке.

Овај ме|ународни тим, пун ентузијазма, остварује изузетно успе{ну сарадwу на пројекту који својом ликовно{}у одра`ава исламску традицију а функционално{} у по{тује кувајтско културно насле|е. Морфологија просторне организације у изра`еним хоризонталама, са амбијенталним целинама које се флуидно преливају под јединственим сводом објекта, рефлектује специфи~не климатске услове локалног поднебqа богатог Кувајта. То инспири{е Максимови}а да ба{те и фонтане утка у само ткиво објекта и тиме до~ара амбијент прозра~ности и унутарwег мира, својствен арапској наклоности ка медитацији.

Пројекат за Куwаит Цонференце Центер и Баyан Парк представqа једно техноло{ки модерно здаwе изникло из локалног окру`еwа. Др`ава Кувајт осамдесетих година до`ивqава свој пуни процват, граде се путеви, велики јавни објекти, хотели, банке, пословни објекти. Ту се окупqа елита светског пословног света, остварују контакти и закqу~ују послови. Тхе Арцхитецтс Цоллаборативе има сна`ан биро на Блиском Истоку и ради на прести`ним пројектима Универзитета у Багдаду, Кувајтског института за нау~на истра`иваwа, Хотела Схератон у Басри, сукова Ал Манах и Ал Сабах и Градског комерцијалног центра у Кувајту. Ту Максимовиц упознаје архитекту Алексу Цвијанови}а, принципала и блиског сарадника Валтера Гропиуса, са којим га до дана{wих дана везује топло пријатеqство.

У ме|увремену, носталги~ан по природи и пун успомена на своје професионалне за~етке, свог минхенског професора Wиедеман-а и колеге са којима је запо~иwао свој професионални рад, Стојан Максимови} се вратио својој младости, вратио се у Минхен. Посебно срда~но је прихва}ен и подр`ан у гигантској фирми Леонхард Молл. У релативно кратком периоду у~ествује на пројектима минхенске @елезни~ке станице и на амбициозном урбанисти~ком плану Унтерфоринг прстена - буду}ој европској “Силицон Валеy”.

Немирни дух Стојана Максимови}а и `еqа за спознајом новина опредеqују га да прихвати позив ~увене амери~ке мултинационалне фирме Тхе Арцхитецтс Цоллаборативе, да се придру`и пројектном бироу из Бостона. Бостонски биро је мати~на фирма ТАЦ, основан 1946 године од стране осам младих архитеката са Харварда, на ~елу са легендарним архитектом Wалтером Гропиус-ом, познатим оснива~ем Баухауса. Архитекта Гропијус је својом појавом и у~еwем кроз Баухаус преокренуо то~ак историје у уметности, укqу~ују}и и архитектуру. Он је носилац нових стремqеwа и нових разми{qаwа, wему смо захвални да нас је извео из странпутица еклектицизма и усмерио ка савременом схватаwу нових техноло{ких могу}ности у архитектонском стварала-{тву.

Гропијус је знао да окупи у свој тим талентоване архитекте {иром света, попут Марцел-а Бреуер-а, Миес ван дер Рохе, Ри~арда Неутре и да, заједно са wима и новим талентима, пру`и нови импулс том замајцу архитектонског стварала{тва. Уместо да остане само креатор сопствених идеја, Wалтер Гропиус се определио за улогу едукатора, промотера своје филозофије стварала{тва. Wегова улога у креираwу модерне архитектуре је епохална. Уверен у ова у~еwа, као одани следбеник Гропијусових у~еwа и легата, Максимови} није имао дилеме да се у поновном преокрету у својој каријери и `ивоту придру`и овој асоцијацији.

У традицији ТАЦ-а (Тхе Арцхитецтс Цоллаборативе) била је концепција “тима створеног од талентованих индивидуа” који кроз студио - тим раде на лепези разнородних пројеката, универзитета, кампуса, амбасада, банки, хотела, {кола, болница, туристи~ких комплекса {иром света, као {то су Универзитетски центар у Цамбридг-у Харвард, Амери~ка амбасада у Атини, Универзитет у Багдаду, Хотел Бернадин у Порторо`у, Словенија.

По доласку у ТАЦ 1987. године Максимови} исказује способност и наклоност ка руково|еwу великим градитеqским подухватима. На пројекту Главног по{танског центра у Куwаит-у концептом објекта он наставqа да негује респект и сензибилитет према арапском насле|у, јасно препознатqив у дизајну гигантског крова у облику {атора, облика који рефлектује бедуински дом. У ТАЦ-у је Максимови}, као један од равноправних у~есника у тимском раду, остварио два зна~ајна дела: Студентски центар у Колеyу “Wиллиам анд Марy” и зграду Библиотеке "Нортхеастерн Университy".

Дела су разли~ита по карактеру. Студентски центар нас у оп{тој форми подсе}а на сведеног Рајта, док се у ентеријеру развија сло`ени “теку}и простор”, близак Максимови}евом градитеqском методу. У згради Библиотеке Максимови}ево у~е{}е се далеко маwе осе}а, буду}и да је био анга`ован у доба када је идејни концепт објекта ве} био одре|ен.

Интересантан је податак да је у ово доба Максимови} готово сам, уз сарадwу супруге Мирјане Максимови}, јо{ једном потврдио своје “такми~арске квалитете”, победив{и на ме|ународном позивном конкурсу за Туристи~ко насеqе на обали Медитерана, у Сирији.

По~етком деведесетих година ТАЦ, као и многе фирме у Америци, постаје исцрпqен економским кризама. Недостаје дух оснива~а Wалтера Гропиус-а, а wегова идеја о сло`ном деловаwу колектива није била способна да пре`иви свога индивидуалног творца.

Године 1992. Максимови} напу{та ве} увелико уру{ени ТАЦ и оснива, са супругом Мирјаном Максимови}, сопствени архитектонски биро “СММ ассоциатес”. Овај период стварала{тва богат је веома разноврсним пројектима, и по обиму и по садр`ају и по зна~ају, од конкурса за Забавно рекреативно острво ТСЕ Зее на Таиwан-у, до пројекта новог хотелског насеqа на Ангуилла острву у Карибима, преко концепцијског ре{еwа за ТВ центар у Будимпе{ти, до стамбене зграде у Будимпе{ти за “Хабитат фор Хуманитy”, до безброј реализованих реновација и модификација резиденцијалне архитектуре.

Резиденцијални објекти се веома ~есто у Америци граде од дрвета, дрвена конструкција, дрвена фасада. За Максимови}а то представqа један нови естетско структурални феномен који пру`а изванредне могу}ности у реновацијама објеката. Он спознаје да се ку}е прекрајају, лако меwају и догра|ују, {то га инспири{е да остане доследан визији простора са флуидним амбијентима, про`имаwем форми и окру`еwа, интеграцијом природних феномена у функцију објекта. Сопствена ку}а, сме{тена на литицама Атлантског океана, са амбијенталним целинама које се препли}у у прозра~ним нивоима, где драмати~ни заласци сунца, олује, ветрови, измаглице, }удqиви Океан који се трансформи{е од питоме рефлексије водене масе до подивqалог ру{иоца, маестрално потвр|ују стил и креативни дух Стојана Максимови}а.

З.Мaневић

Дела: Дом народног здравqа у Града~цу (1954, конкурсни пројекат, С.Максимови}, Ј.Ми{кови}); Стамбени објекат и Центар месне заједнице у блоку изме|у улица Ју`ни булевар, Максима Горког и Франца Розмана (1962-63); Урбанисти~ко ре{еwе три месне заједнице и Тре}ег реонског центра у Новом Београду (1962, конкурсни пројекат, С.Максимови}, Ј.Ми{кови}); Зграда В оп{тинског суда у Устани~кој ул. у Београду (1965); Реконструкција центра Скопqа (1965, урбанисти~ки пројекат, С.Максимови}, А.\ор|еви}, М.Глави~ки, Б. Јовин, Ј.Свобода); Стамбени блок у Ул. Саве Кова~еви}а (1966); Спортско рекреативни центар у Ул. Радивоја Кора}а (1967-69); Урбанисти~ко ре{еwе потеза од Славије до Калемегдана (1968, конкурсни пројекат, С.Максимови}, Б.Новакови}); Стамбена зграда у Ул. Франца Розмана у Београду (1971-74); Породи~не зграде у Струми~кој улици у Београду (1972-74); Стамбена зграда у Миле{евској ул. у Београду (1974); Сопствена ку}а у граду Нахант, Маса~усетс, САД (1996).

Општа лит.:  Изло`ба, 1964; Изло`ба, 1968; Маневи}, 1972, 33; Горди}, 1972, 136; Белоусов, 1973, 71; Митрови}, 1975, 90-93; Стојанови}, Мартинови}, 1978, 39, 41, 55, 83, 87, 112, 233-237; Салон, 1978, 160-161, 164-165; Салон, 1982, 66; Култерман, 1985, 215 - 216; Миленкови}, 1987, 147; ЛЕЈ, 1987, 267-268; [траус, 1991, 96-99, 103-104, 264-265; Брки}, 1992, 270, 302-309.

Остала лит.:  Зоран Маневи}, На врху једног развоја, Архитектура урбанизам, бр.25, Београд 1964, 38, 59; Милорад Јевти}, Ме|а{ на Сави, НИН 26.2.1978, 40; А.Миленкови}, Архитектонски хет - трик Стојана Максимови}а. Велико финале. Изградwа хотела “Интерконтинентал” комплетирала је јединствен ансамбл у овом региону, Политика 4.10.1979, 13.