Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА
МАКСИМОВИЋ Бранко (1900, Крагујевац - 1988, Београд)
Студирао у Београду (дипл.1925). Запослен у Техни~кој дирекцији Београдске оп{тине (1926-30), Средwетехни~кој {коли у Београду (1930-44) и као наставник на Архитектонском факултету у Београду (1945 до пензионисаwа 1971). У ме|уратном периоду пројектовао ви{е стамбених објеката. Бавио се прете`но урбанизмом као пројектант, теорети~ар, истори~ар, крити~ар и педагог. У урбанисти~кој пракси wегово главно дело је Социјалисти~ки град @елезник крај Београда (1947). Добитник Хердерове награде (1971) и Седмојулске награде за `ивотно дело (1972).
Зна~ај раних искустава ~есто се прецеwује, али су она несумwиво одредила саму су{тину карактера опуса неких београдских архитеката. Та рана искуства су код Бранка Максимови}а, као и код Који}а, као и код Дерока, остварила спој урбане свести и осе}аwа за `иву природу.
Београд је у то време, пре Првог светског рата, по ре~има Димитрија Т. Лека био “ве}и од Берлина - по празни{у!”, а делови градског миqеа били су ме|усобно раздвојени поqанама. @ивело се истовремено и у граду и у природи. Који}еви су становали на Топ~идерском брду, Дероко се вазда мотао око Калемегдана и савске обале (“Мангуплуци око Калемегдана”), а Бранко Максимови} је, према сопственом казиваwу, доба детиwства и де~а{тва провео на Палилули, “у {ирокој ба{ти, у {колском двори{ту са пространом поqаном за игре и фудбал, преко пута ку}е, у целодневним излетима у Топ~идер". [ироки слободни простори изме|у ку}а, богато зеленило, `ивот у природи, неки од битних елемената на којима се заснива модерна урбанисти~ка доктрина, природно су се поклапали са амбијентом Максимови}евих раних искустава.
Овоме треба додати и хуманисти~ко васпитаwе које је добио у породици (отац Јован Максимови} био је познати преводилац), qубав према руској литератури, Русији, вели~ини словенске ду{е. У де~а~кој доби отац га је водио у Јасну Поqану да га упозна са Толстојем. Таква ли~ност била је предодре|ена да се по завр{еној средwој {коли, у нередовним ратним условима, посвети уметности, најпре музици и вајарству, за које је као де~ак показивао изразитих склоности. “Али, убрзо се показало - вели Максимови} у својим се}аwима - да све моје те`wе не могу и}и заједно, па је у мом даqем `ивоту постало доминантно занимаwе за архитектуру”. Током студираwа допала му је до руку [тибенова кwига о уре|еwу градова коју је и wегов професор Бранко Таназеви} {ироко користио у својим предаваwима. Завр{ни {колски рад, пројекат јавног објекта, Максимови} је замислио у реалном озелеwеном амбијенту, а не као ве}ина wегових колега, на апстрактној празној ледини. Био је то, по сопственом признаwу, wегов најранији урбанисти~ки подухват.
Одмах по дипломираwу Максимови} се запослио у Катастарском одеqеwу Оп{тине града Београда. Према дана{wим схватаwима овакав несре}ни избор требало би да озна~и крај а не по~етак једне амбициозне урбанисти~ке каријере. Али, године 1926. у овој оп{тинској слу`би ве} се налазио Јан Дубови, а основни задатак ове слу`бе био је разрада генералног плана, усвојеног две године раније.
Пред Дубовим и младим Максимови}ем бројни теоријски проблеми били су {иром отворени: требало је регулисати сме{тај хиqаде избеглица из ~итаве земqе, регулисати нарасли саобра}ај у метрополи. Најзад, требало је ре{авати и питаwе достојног оп{тег изгледа престонице силно уве}ане др`аве, изроване ратним разараwима, али и заосталим примерима дивqе градwе, ~ак и у нају`ем среди{ту. Требало је “{вапску паланку”, како се о Београду подругqиво изра`авао Димитрије Т. Леко, прибли`ити европским метрополама.
Један од основних проблема у поступку сталне европеизације Београда јесте уре|иваwе јавних простора, тргова. ^иwеница да је Београд био, и до данас остао, град без правилно уре|ених тргова мо`е се обја{wавати проду`еним деловаwем оријенталне традиције, недостатком ренесансних и барокних искустава, али и оп{тим недостатком урбане свести у народу који се само непун век раније скривао по земуницама, у {умама. Тргови су у Београду, осим некада{wе Велике пијаце, били и остали у тој мери недефинисани, да се wихова повр{ина једним потезом пера лако могла двоструко пове}авати или смаwивати.
Таквог једног подухвата прихватио се Бранко Максимови} ве} у првој години свог слу`боваwа. У Скици за реконструкцију Позори{ног трга Максимови} је новим монументалним објектима “затрпао” некада{wу поqану испред Стамбол капије и простор Трга двоструко про{ирио у логи~ном смеру, ка Кнез Михаиловој улици, на ра~ун једног од крајwих блокова некада{wег Београда у {анцу.
Ви{е битних ~иwеница класи~не концепције градског трга било је на овај на~ин обезбе|ено. У морфоло{ком погледу спојена су два сли~на елемента, два градска блока, а не два разли~ита елемента, један градски блок и раскр{}е пред градском капијом, како је то данас слу~ај. Повр{ина Трга и однос страница постали су блиски класи~ним примерима, а монументална и по садр`ају најзна~ајнија зграда Народног позори{та на{ла се на ~еоном поло`ају. ^ак и у детаqима, Максимови} је показао изразити смисао за урбанисти~ко компоноваwе оставqају}и пројектовану реплику зграде Управе фондова без куполе, ~име јој је благо умаwио зна~ај.
Током свог ~етворогоди{wег слу`боваwа у Оп{тини (1926 - 1930) Максимови} се, као и Дубови, сусрео са поку{ајима ре{аваwа социјалних питаwа, сме{таја градске сиротиwе, најмаwе пла}ених радника и радница. Овај социјални програм настао је по угледу на сли~не, далеко обимније програме у другим градовима, а наро~ито у послератном Бе~у. У оквиру овог програма Дубови је изградио Радни~ка склони{та у улицама Мило{а Поцерца и Кнеза Милете, а Максимови} две “сиротиwске колоније”, једну на Булбудеру, у близини Новог гробqа, а другу у Хумској улици, на обронцима Топ~идерског брда.
Тако је настао прототип бројних буду}их “радни~ких насеqа”, расутих {иром земqе, наро~ито у рано послератно доба. Основна идеја у поставqаwу ових насеобина задојена је духом колективизма. Пет једнаких стамбених павиqона поре|ано је у војни~ком строју а становницима омогу}ено да из свог духовног гета уди{у све` ваздух, и посматрају разноврсни свет `ивих и артифицијелних облика. Нема никаквих битних разлика изме|у Максимови}еве “сиротиwске колоније” на Булбудеру и обли`wе “Оп{тинске колоније" на Северном булевару, гра|ене тридесетих година, као {то се и ова природно стапа са низом сли~них павиqона које је предузе}е “Трудбеник” градило крајем ~етрдесетих година 20. века.
Заводqиве тезе о врлинама колективизма, о прогресивном духу радни~ке солидарности, показале су своју ни{тавост на просторима изме|у објеката који су и у доба гра|еwа, као и неколико деценија касније, остали “ни~ија територија”, уга`ена земqа покривена отпацима, простор закр~ен разапетим конопима за су{еwе ве{а. Упркос о~игледним искуствима која сведо~е да је организација слободних простора ствар урбане културе становника, а не уме}а пројектанта “усре}итеqа”, Максимови} је остао веран своји прогресисти~ким на~елима током ~итавог радног века.
Прогресизам, као `ивотно увереwе, прибли`ио је Максимови}а модерном покрету. У на~елу, он је веровао у непобитне предности “града одмора, спорта и разоноде” над “болесним организмом старог града”, да се послу`имо изразима из наслова wегових текстова, а сли~на увереwа делили су и оснива~и модерног покрета у свету, окупqени око ЦИАМ-а, или оснива~и дома}ег модерног покрета, окупqени око Групе архитеката модерног правца.
Максимови} је приступио Групи по~етком тридесетих година, по{то је напустио оп{тинску слу`бу и по~ео да се интензивно бави пројектоваwем, гра|еwем и - стру~ном публицистиком. Низ текстова из области урбанисти~ке теорије или теку}е урбанисти~ке праксе публиковао је у комуналним ~асописима (Београдске оп{тинске новине, Савремена оп{тина) а потом их сакупио и објавио у кwизи “Проблеми урбанизма” (1932). Истовремено, публиковао је и оп{иран крити~ки приказ поводом Прве изло`бе модерне архитектуре, у три наставка, у дневном листу “Политика”.
Максимови}ево градитеqско дело није наро~ито обимно и, колико је данас познато, састоји се од двадесетак стамбених објеката, породи~них ку}а и “ку}а за издаваwе”. Најзна~ајнија карактеристика овог опуса је wегова необи~на идејна конзистентност. Било да је ре~ о породи~ној ку}и, или о ви{еспратном стамбеном објекту, ни у облику волумена, ни у композицији фасаде, ни у организацији стана, као да нема било каквих промена од првог до последwег дела, од породи~не стамбене зграде на Во`довцу до ви{еспратнице на Коте` Неимару, подигнуте уо~и Другог светског рата.
Могу}е је да је ова конзистентност последица апстрактног модерног ликовног језика, али је сасвим могу}е да је у овом погледу Максимови} био и заробqеник свог омиqеног “типизоваwа на рационалној основи”, при ~ему је следио путеве свог старијег колеге Јана Дубовог.
Упоредо са градитеqским активностима, Максимови} се током тридесетих година, по наговору Ивана Вурника, Пле~никовог саборца и професора Qубqанског универзитета, по~иwе да бави историографијом. Ви{егоди{wа мукотрпна истра`иваwа по архивима и библиотекама донела су му титулу доктора наука, којом се Максимови} увек веома поносио, али и кwигу “Урбанизам у Србији” (1938), прву и до данас непревази|ену историју осниваwа и развоја српских градова у 19. веку.
Закqу~ци до којих је Максимови} до{ао, обојени ~есто родоqубqем или сопственим проценама прогресивности једних урбанисти~ких концепција, а назадности других, мо`да }е у буду}ности бити кориговани. Наро~ито се родоqубивим и модернисти~ки обојеним ~ини закqу~ак да “у Србији настаје процват планског осниваwа градова у исто време када на Западу урбанисти~ка култура опада и пропада”, {то је у својој краткој рецензији приметио и Максимови}ев идејни опонент, академи~ар Милутин Борисавqеви}.
Упркос свим претериваwима, каква се не могу заоби}и у делима пионирског карактера, Максимовиева историја је веродостојна у својој документарној подлози. Она сведо~и о настојаwима српских властодр`аца и wихових ин`еwера да свуда по Србији “на~ине планове како за ~ар{ије и ду}ане, тако|ер и за ку}е, под линију” или да без обзира на природне особине тла “доследно спроводе један исти плански систем паралелних улица” било да је ре~ о равни~арском амбијенту Ле{нице, сте{wеном простору Доwег Милановца, Вра~арском брегу или Дунавској падини.
Историографским истра`иваwима се Максимови} вратио {ездесетих година 20. века, када је сре}но пала стогоди{ wица од Јосимови}евог плана реконструкције “Београда у {анцу” и када је, уз свесрдну помо} Милорада Мацуре, овај јубилеј искори{}ен као повод за промоцију монографије о “првом српском урбанисти”.
Тада су у Институту за архитектуру и урбанизам Србије за~ета дуготрајна и обимна истра`иваwа ~ији је крајwи резултат била кwига “Идејни развој српског урбанизма” (1978) и промовисана кqу~на тема: “раскрсница двају путева, потпуне и конзервативне реконструкције” градова у Србији крајем 19. и по~етком 20. века.
Наклоqен радикалном раскиду са оријенталном структуром неправилних сокака и }орсокака, Максимови} је видео у идејним основама српског урбанизма “са Јосимови}ем као идеологом `ивотних психи~ких, емотивних вредности реконструкције, ону ~ове~анску и дру{твену вредност по којој идеологија реконструкције остаје саставни део дру{твено напредних моралних норми и те`wи, које }е постати главна идејна основа и дру{твена снага социјалисти~ког покрета у Србији”.
Помиwаwе ва`ног односа урбанизма и идеологије у завр{ној ре~еници увода у ову Максимови}еву студију, наводи нас да и у поступцима самог аутора у бурним ~етрдесетим годинама, када су у доба непосредно пред рат, и непосредно после рата, на Србију наваqивала два у су{тини сли~на тоталитарна система, нема~ки нацизам и совјетски комунизам, потра`имо онај ли~ни морални став који би одговарао прокламованој прогресисти~кој урбанисти~кој доктрини.
У аутобиографији, писаној убрзо по завршетку Другог светског рата, Максимови} наводи како је од 1939. године, па све до {естоаприлског напада на Београд, “радио повезано са групом активиста у Ин`еwерском дру{тву, а као председник Клуба архитеката радио на спрово|еwу линије против фа{изираwа и издаје земqе”. Максимови} је при томе имао најпре у виду ону ~асну улогу коју су он, и други српски, па и југословенски архитекти имали у пру`аwу отпора акцији за подизаwе Олимпијског стадиона на простору испод Београдске твр|аве.
Идеја о подизаwу Стадиона потекла је из Берлина, а аутор пројекта био је Вернер Марх, истакнута ли~ност у [перовом покрету “за нову нема~ку гра|евинску уметност” (Неуе Деутсцхе Баукунст) и један од руководилаца у групи која се бавила преуре|еwем престонице Тре}ег Рајха. На овом поло`ају Марху је припао задатак да пројектује и изведе нову зграду Југословенске амбасаде у Берлину, и по опробаном нацисти~ком методу, искористи контакте са југословенским полити~ким врхом да Београду натури гра|еwе монументалног стадиона у подно`ју националне светиwе, Калемегдана.
Отпор српских архитеката, који је Максимови} на једном састанку у Клубу архитеката формулисао у ~етири та~ке, био је мотивисан родоqубqем а не одбијаwем монументалног стадиона као симбола тоталитарног нацисти~ког система. Архитекти су најпре замерили дома}им властима {то се “без јавне утакмице, па ~ак и без икаквог обаве{таваwа, искqу~ује сарадwа на{их стру~wака, ~име се унапред изјавqује неповереwе у wихову спрему... Такав поступак - наводи Максимови} у другој та~ки представке - поред тога {то на{у земqу доводи у незавидан поло`ај пред иностранством и зна~и убијаwе на{е вере у на{у сопствену снагу, не мо`е се правдати никаквом специјалном стру~но{}у, буду}и да су на{и архитекти ре{авали на преко стотину јавних конкурса с пуним успехом архитектонске и урбанисти~ке проблеме, ме|у којима је било и много сло`енијих него {то је питаwе једног стадиона”.
У тре}ој та~ки Максимови} отворено вели да “први олимпијски стадион у на{ој земqи не сме бити гра|ен према замисли једног странца, јер би се тиме нанео незаслу`ен удар на{ој младој архитектонској, па и целокупној култури". Најзад, ~етвртом та~ком био је обухва}ен и проблем изградwе зграде Југословенског посланства у Берлину као “ва`но питаwе на{ег угледа у иностранству”.
Опасност да нацисти~ка идеја буде реализована постала је стварна после спектакуларне изло`бе “Нове нема~ке гра|евинске уметности”, одр`ане на Сајми{ту октобра 1940. године. У новој резолуцији, у ~ијем је конципираwу морао у~ествовати и Бранко Максимови} као председник Клуба архитеката, изри~ито се наводи да се из настојаwа да се у|е у преуре|еwе “целог комплекса Горwег града и Калемегдана, ру{еwа и преме{таwа историјских и националних споменика, назире те`wа да се уклони ба{ оно {то сведо~и о на{ој борбености, о на{им победама, о на{ој про{лости, о на{ој слободи и независности”.
Ако је предратно Максимови}ево анга`оваwе у полити~ком `ивоту било мотивисано искqу~иво родоqубqем, у послератном анга`оваwу немогу}е је не видети примесе идеоло{ких опредеqеwа.
^иста ратна биографија, русофилска породи~на традиција, контакти са леви~арима, препору~или су Максимови}а да као један од представника “по{тене интелигенције” буде изабран ве} 11. новембра 1944. године у руководтсво Југословенског народно - ослободила~ког фронта ин`еwера и техни~ара и у својој краткотрајној полити~кој каријери, током 1945. и 1946. године, догура до првог потпредседника градске владе у Београду.
У тим годинама, Максимови} се у бројним текстовима, објавqиваним у фронтовској {тампи и стру~ним гласилима, отворено и свесрдно зала`е за прихватаwе и пуну примену теорије и праксе социјалисти~ког реализма. За разлику од других протагониста социјалисти~ког реализма у Србији, \ур|а Бо{- кови}а или Братислава Стојанови}а, Максимови} никада није припадао комунисти~ком покрету. Он се није приклаwао социјалисти~ком реализму по налогу Партије или из каријеризма, ве} из нај~истијег сопственог увереwа. Веровао је да заиста наступа доба колективне сре}е, да }е становници “првог социјалисти~ког града @елезника” бити сре}ни зато {то им се ку}е ме|усобно не разликују, {то су окру`ени са свих страна дрве}ем и зеленилом, {то су им при руци стадион, дом културе, {кола, дом здравqа, продавница ситних `ивотних потреп{тина. Веровао је да у новом дру{твеном поретку управо он, социјалисти~ки урбаниста, има задатак да их усре}и.
Радни~ко насеqе у @елезнику затвара круг раних Максимови}евих ма{таwа ~ије је порекло у утопијском социјализму и моделу “вртног града”. Урбанисти~ке идеје назна~ене у “сиротиwским колонијама” из 1928. године, развијене су 1947. године у @елезнику на {ироком плану. Крајwи резултат најбоqих Максимови}евих `еqа био је, ме|утим, у оба слу~аја пора`авају}и: “станови за минимум егзистенције” били су, истовремено, и станови за минимум духовне егзистенције.
Стварају}и историју и проу~авају}и историју, у својим разли~итим `ивотним добима, Бранко Максимови} као да је `ивео у два разли~ита света. У првом од ова два света био је занет апстрактним визијама усре}итеqа, у другом се трудио да разуме искуства из стварног `ивота. За пуну синтезу идеала и стварности, онога {то је младала~ким `аром волео и онога {то је истра`иваwима сазнавао, Максимови}у је био потребан неки други `ивот, у неко друго, сре}није доба.
З.Маневић
Дела: Позори{ни трг у Београду (1926, реконструкција, пројекат); Оп{тински станови у Ул. св.Николе (1928, објекти пору{ени после Другог светског рата); Оп{тински станови у Хумској ул. (1928-29); Регулација Загреба (1930, конкурсни пројекат, Б.Максимови}, Ј.Дубови); Ку}а Qубисава Петрови}а у Ул. проте Матеје 13 (1932); Ку}а Косте Јанкови}а у Ул. Павла Папа 14 (1931-32); Ку}а Анке и Димитрија \ори}а (1932); Ку}а Ду{ана Кости}а у Ул. Вукице Митрови} 12 (1932); Ку}а у Гара{аниновој 43 (1932); Ку}а Лепосаве Стојанови} у Професорској колонији (1932, пројекат); Регулација Новог Сада (1937, конкурсни пројекат); Ку}а Драге Михалови} у Таковској 29 (1938); Ку}а родитеqа, Видосаве и Јована Максимови}а, у Ул. вајара \оке Јованови}а 8 (1938).
Библ.: Зар и то да пропадне?, Политика 15.6.1926 (в. @.Мили}еви}, Доситејева Велика {кола, Политика 19.6.1926 и ...,Доситејев Лицеј спасен, Политика 11.7.1926); Те`wе савремене архитектуре, Београдске оп{тинске новине, Београд 1930, 845-849 (репринт у: Проблеми урбанизма, Београд 1932, 119-125 и Архитектура, Qубqана 1932, 189-193); Проблеми урбанизма, Београд 1932; Нови Сад данас и сутра, Годи{wак Матице српске, Нови Сад 1938; Урбанизам у Србији. Основна испитиваwа и документација, Београд 1938, 1-143; Поставqаwе урбанисти~ког рада на реалне основе, Техника, бр.2, Београд 1946, 56-57; Стаqински план реконструкције Москве, Архитектура, бр.4-6, Загреб 1947, 9; О теоријском и нау~ном раду у области совјетске архитектуре, Архитектура, бр.4-6, Загреб 1947, 15-16; Москва - центар нове социјалисти~ке културе, Техника, бр.7, Београд 1947, 176-177; Ка дискусији о актуелним проблемима на{е архитектуре, Архитектура, бр.8-10, Загреб 1948, 73-75 (в. ...,Напомена Редакције уз ~ланак Б. Максимови}а “Ка дискусији о актуелним проблемима на{е архитектуре”, Архитектура, бр.8-10, Загреб 1948, 76-80); Развој градоградитеqства. Од старог века до сада{wости, изд. Универзитет у Београду, Београд 1948; О неким проблемима архитектонског стварала{тва, Кwи`евне новине 4.1.1949; Проблеми социјалисти~ке архитектуре, Универзитетски весник 29.3.1951; Нови сателитски град код @елезника, Архитектура, бр.1-4, Загреб 1951, 168; Развој Београда у про{лом веку, изд.Колар~ев народни универзитет, Београд 1952; Улога типизоваwа у архитектонској композицији, Зборник Архитектонског факултета 1953-1956, Београд с.д., 75-97; Архитектонска теорија Емилијана Јосимови}а, Годи{wак града Београда, кw.3, Београд 1956, 295-301; Урбанизам, Београд 1957 (друго изд. 1965); Јосимови}ева реконструкција Београда у {анцу, Годи{wак града Београда, кw.4, Београд 1957, 207-232; Урбанизам у Србији. Осниваwе и реконструкција варо{и у 19. веку (друго изд.), Београд 1962; Планска организација приградске зоне као средство за ограни~еwе пораста крупних градова, Савремене урбанисти~ке теме, изд. ИАУС, Београд с.д. (1965), 27-42; Емилијан Јосимови}. Први српски урбанист, изд. ИАУС, Београд 1967; Функционалне вредности слободних простора у стамбеном комплексу, изд. ИАУС и Гра|евинска кwига, Београд 1969; Идејни развој српског урбанизма. Период реконструкције градова до 1914 године, изд.САНУ, Београд 1978; Од студентских дана до трновитих стаза урбанизма Београда у: Београд у се}аwима 1919-1929, Београд 1980, 41-56; Ра|аwе првог социјалисти~ког града и wегове `ивотне вредности, Урбанизам Београда, бр.61, Београд 1981, прилог; Идеје и стварност урбанизма Београда 1830-1941, изд. Завод за за{титу споменика културе града Београда, Београд 1983.
Основна лит.: Зоран Маневи}, Максимови}, изд. САС, Београд 1991.
Општа лит.: Изло`ба, 1933; Му{и~, 1969, 392; Маневи}, 1972, 22, 27, 35, 37-38; Белоусов, 1973, 6, 20, 129; Мартинови}, 1973, 13, 17-18, 24-25, 62; Б.Несторови}, Преглед, 1974, 141; Митрови}, 1975, 6; Стојанови}, Мартинови}, 1978, 38, 102, 110; ЛЕЈ, 1987, 267; [траус, 1991, 17, 263.
Остала лит.: Владимир Бјеликов, Истори~ар града, Политика 7.4.1973, 14; Михајло Митрови}, Бранко Максимови}. Ин мемориам, Политика 12.5.1988, 12.