Извод из трећег издања ЛЕКСИКОНА СРПСКИХ АРХИТЕКАТА
ВУКОТИЋ Милорад (1932, Никшић - 1978, Подгорица)
Студирао у Београду (дипл. 1957). Запослен у Опште грађевинском предузећу, Подгорица (1957 - 63); Републичком заводу за урбанизам и пројектовање (1963 до краја живота).
Карактеришу га чисти, снажни и изучени потези. Показао је изузетан смисао уклапања у амбијент, а посебно и затечено стање суседних објеката у граду, складно настављајући их својим изразом. Зграда Службе друштвеног књиговодства П+3, Подгорица (1981) улази у најужи избор најбољих дела црногорске архитектуре друге половине двадесетог века. Она са три стране затвара мали блок којем је, као последица, средишни простор у форми атријума. Зграда се наставља на старе објекте поштовањем наслеђених карактера, без плаћене цене, то јест без умањења могућности посебног израза.
Аутор је знао да се све, поступајући другачије, враћа као бумеранг, јер, нису један поред другог само објекти различитих стилова и аутора, него и различитих времена која су изнедрила свој израз као свој ход кроз историју развоја града. Нови објекат сустиже старе, као што реч сустиже реч у складном реченичном склопу, што се чини са различитих дистанци, али истих одредишта, препоручени бојом времена. Аутор је осетио пулсирање форми изразом очуваног и дограђеног идентитета, без баналног подржавања.
За разлику од Рајтовог Гугенхајмовог музеја у Њујорку, где су усаглашене супротности, овде је примењен рискантнији пут: пут сличности, то јест хода дуж оштрице, кад је успех двоструко вреднији. Пошто је одужио дуг суседу, аутор је наставио своју засебну причу, поступно удаљавајући се од њега у континуитету. Два времена и два идентитета спојио је у трећи - заједници, не умањујући индивидуалност. Са суседне зграде преузео је наглашено традиционални прозор карактеристичних односа и величина стилизованих ивица. И да не би остао заробљен у времену, врши груписање прозора “на додир” што му омогућава армирани бетон. Низове монтажних армиранобетонских прозорских отвора разбија групацијама.
На делу објекта који се боковима не наслања на суседе, на половини фасаде, као додатно, извршена је различита обрада по нивоима са интересантном диспропорцијом скокова. Снажан израз крунисан је моћним полуобличастим завршецима степенишних простора, за које имамо осећај да носе спратове као да се “не могу” наслонити на застакљено приземље. И практични, и теоријски рад посветио је валоризацији и заштити животне средине и очувању наслеђа културе, где се није задовољавао само пројектовањем но и допунским комуникацијама: цртежима, акварелима и фотографијама. Учесник је на бројним конкурсима. Добитник је републичке Борбине награде за архитектуру (за 1969) за објекат са којим је победио на конкурсу.
А.Маркуш
Остала дела: Стамбено-пословна зграда у Булевару Петра Првог, наспрам МУП-а, Подгорица (1961); Стамбена зграда уз Метереолошку станицу, десна обала Рибнице, Подгорица (1964-65); Генерални урбанистички план Улциња (1964); Стамбена зграда насеља “Аеродром”, Цетиње (1967); Генерални план Будве из програма УН-а Јужни Јадран, касније назван Јадран 1, за Црну Гору (1968-70, као руководилац радне групе у сарадњи са иностраним експертима); Хотели “Белви 1” и “Белви 2”, Бечићи (1969); Стамбена зграда, Улица Његошева, наспрам Банских станова, Цетиње (1970-74); Адаптација за музеј зграде Владин дом, Цетиње (1973); Детаљни урбанистички план блокова 18 и 19, Подгорица (1974); Солитер, Улица Слободе (1975-78); Урбанистичко архитектонско решење Трга Ивана Милутиновића, Подгорица (1972, М.Вукотић, В.Ђуровић, С.Словинић, конкурсни пројекат); Пројект заштите човекове средине Јадран 3, Ријека, Хрватска (1975-77), као сарадник у групи.